Trenuci i raspoloženja
52
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Мисао ми лута а срце ми трне,
И нагрћу слутње као птице црне: Осећам где душа умире у мени
А покров јој значи мој вео свадбени.
ВЈЕРУЈУ.
Верујем у други живот, дане боље,
У живот напретка ума и морала,
У живот разума и слободне воље
И у остварење светлих идеала;
У победу духа, верујем, над страсти И слабости људској и у снагу части.
Верујем у ведри дан ослобођења, И у препорођај тежња и врлина. Верујем у тренут новог откровења, У творачку моћ неиспитаних мина. У епоху сјајну прегнућа и рада, Стварања, успеха среће и награда.
Верујем у зору триумфа стрпљења
— Очекујем време моје да наступи, Накнаде, утехе и задовољења,
Време када треба да заборав тупи Многу бору с лица и са душе збрише, Када нећу хтети да се сећам више.
Час када ћеш пасти украј мојих ногу Покајнички у прах са заветом глупим, Да ми верно служиш као својем Богу. По заслузи тада, с интересом скупим Платићу ти, као што приличи мени,
Сав дуг прошлих дана, болом разривени"!
РЕЗИГНАЦИЈА.
Сутон се прикрада у дворану глуху
— Где је некад мека звонила канцона —