Trenuci i raspoloženja

12

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

И тако даље. Ја прибегох путу Најтежем од свих: уз врлет високу Стрму и голу, у многом тренуту Опасну, ступих у недоглед оку.

И пела сам се мучно и полако: — Многа је сметња на мом путу била Требаше онде мушко срце јако И дух полета орловскога крила.

У трњу било присојкиња гуја,

— Но много сјаја животворна сунца И многа борба и тешка олуја

Прети до светлог, теженог врхунца.

И све што даље пут стрмији, тежи, — А снаге све то више понестаје И као да циљ измиче и бежи, Напор и борба у недоглед траје.

И тако прође већ пола живота. Увиђам циљу доспети не могу. Његова зрачна, отмена лепота Досада жртву завела је многу.

Знам, бићу и ја од њих једна. Зато Ипак не пузих никад, ни одела · Ни чела мог се не дотаче блато. До задњег даха увек сам се пела.

НЕПОСЛАТО ПИСМО.

И данас је један дан слабости моје, Када ми је с душе, што је сама рана, Здерао се завој и, пламене боје,

Крв линула свежа, дуго уздржана.

И кад вапај бола мог треба да доспе До Вашега срца путем неизбежним;