Trenuci i raspoloženja

74

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Но одблесак његов мелемно озари Дух моји у давне снове пренесе ме.

ПОПУТ ШЕТАЛИЦА.

Мучим се тако из младости ране

Да пут наслутим; ал је напор худи Љуљање клатна, што му правац суди Сурови закон тајне ником знане.

Мистичном снагом, коју судба снује, Биће је моје замахнуто бесно,

И неразлучно, повезано тесно

Срце и душа и ум осцилује.

Од атавизма материнских груди

У крајност грубом атеизму хита; Свега сам старог отпадник а нита Ни једног није што чем новом жуди.

Тамо ни амо пристаништа није; — Одмора нема у замаху овом Празни су снови о животу новом А умном оку прави пут се крије.

Ако би напор надземаљски какав,

Дао ми снаге извесног тренута,

Да живот скренем с тог мучнога пута Ил ток витлања уставим овакав,

Где у дну кута — пут ма које стране Мир би у часу нашло моје биће:

Крај мучне драме — прастаро откриће Био би вечна победа Нирване.

ЕТМАГЕ.

Од како ми је душа обасјана, Како ми срце страсним ритмом бије,

а и и _ =>