Trenut večnosti : pesme

115

Закуни се и Алахом, Мој пустињски цвете вити, ад ти рекнем „да останеш“, Да ме нећеш оставити.

(Са погнутом главом клече, И муцајућ тужно рече, Тужно рече, са уздахом:

Бајадера. Заклињем се и Алахом!...

И хаљини господарке Не би пророк наш'о мана, Она беше исписана Стиховима ал-корана.

Баш на поруб скута ове

а које се чита вера, Овог пута и Алахом, Заклела се Бајадера.

Кара-ђузија. Добро, а сад, моја цуро, Подигни се амо горе И погледај моје лице Натуштене ... мрачне боре...

Некад бејах као ружа Дивна ружа — цвеће мило, — Добро памтим и сећам се, Али то је давно било!

Сад сам бодље, које боде,

(Сад сам горка и опора, Сад ако ме неко дарне,

Тај умрети одмах мора.

; 8"