Trenut večnosti : pesme

116

И ти пветак белог крина Са ког рајска љубав сија, Бићеш после четерес година

Баш оваква као и ја.

Нахалими тешко беше Па је и та мисо прође, (Са уздахом жудила је Што то време већ не дође,

МТ.

Забелила зора рана, Ноћца црни вео диже, Када Саиф журно стиже,

Сред јуначког овог стана.

У истоме оном руху

Што му шила Нахалима, Које беше поцепано

И у самим већ дроњцима

Витез стаде, Поздрав даде; Зазвонише речи громко:

Сапф.

Алејкум Уналах ! Нек те пророк благослови, Наша добра Амазонко:

И нека те после смрти Твоја дела храбра, чедна,

Изузетком, ван свих жена, У небеса носе седма!!...

Овако је Саиф рек', Ласкајући можда тиме,