Trenut večnosti : pesme

119 Кад их гнусни, ви мушкарци, Крвождери наши стари,

Продајете, купујете држите као ствари

У осталом, Алаха ми, И тако ми праве вере: Ја ти недам за све: благо Нахалиме — Бајадере!

Ни за очи твоје живе, За живота твојих сто; Ни за Стамбул поносити, Ни за царско благо сво!

Ти знаш да је она лепа,

Ти знаш да је храбра, верна; На бојишту витез прави,

У љубави неизмерна.

(Од тебе је боље ценим, То и она сама зна;

Ја осећам, имам срца, Јер мушкарац нисам ја.

— Ниже ногу господарке Бајадера тужна седи; уком главу наслонила У Саифа и не гледи..

Млад коњаник стеже срце, Издаше га лица знаци;

Па дубоко уздахнувши:; На коња се јетко баци.

Амазонка сад осети Кад за ђердан цуру узе а рукама својим сухим Две бисерне вреле сузе.