Trenut večnosti : pesme

118

Да откупим моје драго,

Што га продах једном теби; А сад срце из њедара

Ја жалио, веруј, не би.

Кад је продах бејах ништав, Не имађах сабљу, ата;

А сад имам свега тога, Доста сребра, доста злата.

Ал шта ће ми сво то благо, Нашто ће ми срма сама; Нашто ће ми ново рухо, — Абајлија и доламаг

У ритама овим мојим, Што их она везла, шила; А сабља и оштра џида Поцепала распорила.

У ритама старом руху И турбаном овим глупим, Ја ћу дотле да останем Док девојку не откупим.

Алаху се ја заверих, Нек ми Алах право суди; Неверничка оштра сабља Распорила моје груди!

Оћеш злата, даћу злата, Кеса ми је предубока; А даћу ти ако усхтеш, Баш и светлост једног ока 7!..

Кара-Ђузија. Лепа ти је, веруј, жеља Да и жене небо прима, Кад им није досуђено Благовање ко људима.

БИ