Trgovinski glasnik

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Врој ;48

С1р4.на 2.

у бедној Мађарској налази терена. Мађари би имали највише рачуна, да поштују туђе право и међународни уговор. Излпшно је свако разјашњавање. Мађари би требали Једном за свагда да знају да је боље и сигурније имати једну кућу без интабулације, не го две са великим теретом. У осталом то је ствар схватања. Једно Је ипак истина, а то је , да је сваком рђавом рануну краЈ добош. Време тако магло јури да ће многи дочекати разлику између, ова два схватања, па евентуално доћи и до уверења да је ово ста новиште било корисније по Мађаре од становншта грофа Алоњир. Никола Марковић.

1 бис1$1а^Јс1]е ВипЈбсћаи" ИЛИ Шта се у Аустрији мисли после атентата у југослоI ^венским круговима. I«' Сарајевски атентат је велика бе да за све Југословене у АустроУгарској. Све је њих подједнако сустигла акција и реакција власти и свих осталих званих и незваних кругова, који сматрају да треоа да у Аустрији постоје за то, да гонс и потискују Словене, Југословене, а Србе у првом реду. Но и тамо има људи, који се нису ирепали од првог прогивнич ког налета, ни бацнли копље у трње. Тим отменим представницима словенске индивидуалности није могла импоновати извешгачена срџба њихових противника. Напротив, догађај који се у Сарајеву десио, и којн они и по себи и по последицама његовпм одлучно о суђуЈу, дао је у толико више повода, да се ближе расмотри поло жај и тежње Југословена у АустроУгарској. Нарочиго је то лепо и исцрпно учињено у познатоме листу 5и<ЈзНуЈзсће Кипбзсћаи (од 10 јула по нов. № 51), који излази у Бсчу. Ту је резиме свију погледа и свих осећања, која могу у да-,

нашње време занимати једног Југословена. Све је казато отмено и без резерве и за наше је читаоце у Србији од значаја, да до најудаљенијих крајности виде, како се живи, мисли и осећа тамо у Аустрији; да познаду, са колико се невоља и тешкоћа имају да боре Југословени у Словеначкој, Хрватској, у Босни и т. д. и то не само са Немштином већ и са својим рођеним одметницима, који под знамењем крста, као „клерккалци" разнога порекла и назива, тек су прави непријатељи сваке чисте, праве словенске мисли. Од њих тек пате Словени у тим крајевима, и њима се, великим делом, бави напис који доноси наведени број „Југословеиске смотре", који је доста дуг, јер Је исцрпан. Он носи наслов: „После сарајевских страшних дана“. Но ми ћемо из њега пренети важније мисли, да се види, како бра ћа наша гамо, ни у најтежим данима не беже од свога пмена и задлтка, већ, на против. свом ре читошћу и силином убеђења бране себе и своје, па и саму „велико српску идеју\ тако анатемисану у Аустро Угарској. Но, да пређемо на ствар, као цјто рекосмо, у опширном изводу. Тамо се, између осталог, каже: 1 „Престолонаследник се истиче као жртва „велико српске идеје“ и „југолловенског иредетизма". Тако узвикује један заглушујући кор, да се чује на све сгране, и свет је пун опасности од велико-: српства, које угрожава опстанак! монархије и сгога га ваља свима средствима искоренити. „Постоји ли велико-српска идеја? Било би будаласто на ово питање дати одричући одговор. „Једам велико српски програм је ту и велико-српска пропаганда се води. Као и свлки други народ, који има своју државну ор ганизацију, тако и српски народ има природну тежњу, да себи придружи све народне делове, који још нису у саставу његове државе. Они који велико-српску идеју описују као нешто нечуве но, чине то тако, као да никад

досад нису ништа чули о идеЈи велико-немачкој, о румунској културној лиги, о руској пропаганди и о игалијанском иредентизму. И то су пре свега већина бечких и пештанских новина, чији јс по лптички хоризонат у правцу ју гоистока сувише ограничен, њиховом невероватном игноранцијом прилика и стања нарочито у југословенским земљама. „Постојање великосрпске идеје не чини само собом никакву опа сност за монархиЈу, па исто тако ни евентуална великосрпскл пропаганда. За њену оиасност је пресудан тек степен пријемљиво сти народа у монархији за ве лико српску идеју. А ова пријемљивост народа је непосредна последица државне националне политике, клквл се према народу примењује. И ако је у Босни велико српска пропагандл достигла за монархију доста опасне успехе — ко је крив за го? Дл ли су за то криви приврженици велико српске мисли у Србији, који са свога гледишта имају право, да ову идеју као природну, морално добру заступају и дл за њу уз припомоћ моралних средстава раде или су криви они, који су за ту идеју, у свЈјој земљи ружном. неправичном политиком спремили земљиште и направили „добро време“? Длнас се и у Бечу вели: „ми носимо велики део кривице", али у овом признању није и право сазнање. Бечка п будимпешганска штампа мисли, да је монархија „велико-српску земљу“ у својим недрима одгајила, „чинећи Србима све по вољи'. Овакво ,пак тврђење прави је крвави подсмев и руга^е. „Од окупације су Босна и Херцеговина биле колонијалне земље, : у којимл је вођена безобзирна политичка и економска пљачкашка радња (гаићћаи), при чему захтеви и прлва домородачког народл нису значили ништл, док су све зна чиле жеље оне често сувише пустоловне „господе“ која се тамо сјурила из свих земаљл монархије.Ј Недавно се појавио један сло веначки написан роман, из пера једног несумњиво, цару верног и лојалног старог официра, који је

на дирљив начин огшсао и у правим бојама изнео политику пљачкања и надмености и неправде, каква се првих година окулације зацарила у Боснл и Херцеговини. Од тадл су деценије протекле. Дуж железнице и великих друмова види се доиста ова или она варош или место, како бљешти и истиче се као ииућније и веће но у она пређашња времена; али само неколико киломегара одатле, у унутрашњосги земље живи стара невоља и у њој и дан данас укљештени „кмети“ (спахијско робље) и може се проћи цео срез, а да се не наиђе ни на какву ос новну школу. Више од 60 проценга за школу сустигле деце и данас још немају могућности да походе какву јавну школу. Невоља и простога (необразовање) народа у појединим пределима просто заирепашћује! „Уз то долази она проклета вешгина оличена у речма ОтсЈе е! јшрега, која се у Боснп, и где год се може, изводи са гвозденом доследношћу. „Верске супротности у народу који говори један свој језик, у Босни су од вајкада злоупотребљаване, да се само између православних, католика и мухамеданаца подржава једно право ратно стање. С друге стране наопака политика монархије кроз дуге године ишла је правце на то, да народ обе окупиране земље држи далеко од утицаја осталих Југословена своје државе, при чему је за Босну чак измишљен и некакав особени „босански“ језик. „Уместо дакле, да се нове провинције изложе утицају својих природних југословенских области. с којима се додирују, и да се отуда надахњавају, ишло се на то, да се оне национално усаме и изолују. Кад је анексија (1908) обЈављена, онда је нова земља обдарена привидним даровама. Сгари апсолугички дух изливе-; је у нове „конституционалне“ калупе и супрогност између оних шго владају и оних над којима се влада, пооштрена је у толико више, што се за време од скоро четрдесет година, од заузећа ових земаља, ни у Бечу ни у Пешти није умело

плодност роман од Емила Золе 041 ) Је ли могла под силним уткцаје мржње према овим освајачима доћ до признања овога сина, без обзир на протест жене, на одвратносгј ваљ; не жене према плоду разврата? П ипак, у том младићу је била крв њ< ног мужа. Можда ју је мисао о сп сењу краљевсгва од иавале освајача, повратку фабрике наследнику уздигл изнад предрасуда и личних осећај; Како му драго, али у овом тренутк она не даваше себи рачуна шта се дс гађа у њеној души, замагљеној теи ким сазнањем, да она нема деце, нит ће их кадгод имати, и обузетој бе: уином жељом да пронађе дете друг и да га учини својим. — Мсгу ли саоиштити Бошену ов поруку? — упита Матеја. — Како хоћете,., Боље ће бити д му саопштите, То вече Констаниија сурово прекид с мужед< све односе^ истера га за свзј да из опаваће собе. Убедивши се његову моралнбм паду, о његовој не спссобности да управља фабриком, н

очекујући више од њега дете, она је,Ј најзад могла да му изрази све своје презрење, сву одвратност, коју су јој толике године уливала његова миловања. Она ■ ећаше дубоку радост при помисли, да се човек неће више дотаћи ње, и злобно му исказа, колико јој је увек био мрзак са својим особитим задахом развратника. Она му се учинила тако величзнпвена и страшиа, кад му је подвикивала, да га више не задржава, да се он може вратити у своје блато и грцати у њему, тако страшнз, да је он морао побећи, како не би ноћио код куће То је био логичан ток ствари, неиз бежно распадање породице; оно је от почето тежњом да се, из себичних разлога и материјалних обзира обмане природа, затим је настала снисходљивост према мужевљеву разврату и поступно падање интелигентна човека и енергична радника и најзад, после смрги јединца сина, потпуно распадање породице: мати нероткиња предаје се очајању, отерани отац тоне у каљугу. А живот иде својим током. П. Отлочињући трагање за Нориним сином, Матеја се, пре свега, не посаветовавши се чак ни с Бошеном, обрати

у Дому за васлитање. Ако је дете, како је он претлостављао, умрло, онда би се све на томе и свршило. Срећом, он се сећао и најситнијих лојединости: двојног имена дететова, Александар Оиоре, тачног времена његове предаје у Дом, свих ситница онога дана, кад је у фијакеру пратио Софију Куто. Јавивши се директору завода и обја снивши му узрок, који га побуђује да се обавештава, он се изиенади добивши одмах тачан одговор. АлександарОноре, предат на васпитање у Ружмону, сељачки Лоазо, остао је тамо до дванаесте године; пре три месеца ступио је као ученик код колара Монтоара, у суседном селу Сен-Пјер. Дете је живо, сад му је петнаесг година. Ближа обавештења о физичком саттаву и моралној странн детета није могао добити. Изишавши на улицу, Матеја, мадо збуњен, сети се, да му је Куто заиста причала, како ће дете бити упућено у Ружмон. Он га је за сне време држао! за мртво, уништено оном кобном заразом, која је утамањивала новорођен чад, мале Парижане, који својим ле шевима пуне тихо сеоско гробље. Што се ово спасло од смрти, то је била само ћуд судбине, која му уливаше неодређено спокојство, сгрепњу од даљих

недаћа. Али, сазнавши да је дете живо, и знајући где га може наћи, он осети да је неопходно потребно припремити Бошена, нре него би се пошло даље. Ствар је добијала озбиљан обрт, и он је сматрао да нема права да ради без очева одобрења. Он одмах отиде у фабрику и, сре ћом, атече Бошена прикованог за кан целарију због Блезова одсуства. Он сеђаше сањив, с натмуреним лицем, зевајући од досаде. Изби три сата, и он тврђаше како му желудац не вари, ако он не изиђе у шетњу после доручка. Међугим сва је ствар била у томе, што је он, од раскида са женом, све своје слсбодно време проводио код бивше келнерице, којој само што беше удесио стан. — Ах, драги пријатељу, — узвичну он, протежући '•е, у мени се усгојала крв, те морам да се крећем, ако не желим да се растанем са животом. Ипак се протрезни, кад му Матеја изложи узрок своје посете. Спрва Та не разумеваше, голико му ружна изгледаше ова историЈа. — Како? Шта кажете? Је ли могућно да је моја жена говорила с вама о том детету? Зар јој је могло пасти на памег да се распитује о њему, датрага за њим?