Učitelj

сваког празника и недеље. — зар такав човек још има снате и моћи, да и оно

мало времена што му иза тога остане

употреби на рад у продужној школи, Смемо ли од тако оптерећеног радника тражити да никад не може своје груди освежити чистим ваздухом“ С каквом ће се снагом после вршити онај много значајнији и кбриснији посао у школи 2 На послетку где је снаге, где је ортанизам који је у стању све то да издржи 7

И што је најглавније ми мислимо да те школе (продужне) не ће бити од толике користи, да треба на рачун њихов жртвовати нешто од успеха редовних школа. Сем тога такве су школе и пре завођене (недељне) па нису баш никакве користи донеле. Према свему ми смо мишљења, да на рачун продужних школа не треба узимати оно време одмора наставницима основних школа; јер тај одмор користи више школи него учитељу. Одмор је време када се прибира нова и свежа снага за рад у школи. Друго, школе продужне неће онолико користи донети, колико могу на другој страни шкодити. На послетку све то да оставимо и да признамо, да неће баш ни мало редовној школи сметати, опет не треба их заводити; јер мислимо, да ће врло неосетну корист донети. Еле, било како му драго, тек ми не смемо ни пошто узимати учитељима, и оно мало слободна времена што га имају; јер треба знати још и то да се данас не ради у школи, као што се — некад радило, па да се само задаје ученицима „од главе прве до друге“ и да се после само „слишају“, па свршена ствар. Данас учитељ мора

пише него ученик. Пре је било обратно; ученици су бубали „на памет“ а учитељ је само „задаво лекцију“: Сада пак, учитељ гоји ради онако, као што сувремени развитак наставе захтева, мора сваког дана имати слободног времена, за прочитавање и спремање предавања. Одузети учитељу то слободне време, а нарочито оно, што је одређено на одмор, значило би узети нешто од оних услова без којих не може бити успешан рал у редовној шкољи. _

Члан 9 овога закона говори о „приватним основним школама“. По овоме члану, приватних осн. тпкола биће од две врсте: једне, које ће имати право да издају сведочанства као и редовне школе, и друге, које то право немају. Сведочанства приватних школа којима је то право министром признато, вредиће свуда, као и сведочанства редовних основних школа. То право даће се онда приватној школи:

„Ако јој је наставни план или једнак с наставним планом основних школа, или такав, да се може одобрити.“ Даље се тражи спрема од ових наставника као и од оних у редовним школама и т. Д.

Што је најглавније нама се чини, да треба гледати, да је увек и у сваком. закону све тако прецизирано, како се неће моћи тумачити и овако и онако. Кад се већ тражи од приватних школа да им је наставни план као и редовним школама, онда није требало оно: „или такав да се може одобрити“; јер то значи: наставни план приватне школе треба даје као и наставни план редовне школе, али може бити и друкчији. Дакле треба, али не мора. Оставити ириватним школама право, да могу

много више да се спрема и да чита и радити по каквом друкчијем наставном

5“