Učitelj

168

неког, као што се говорило „полезног знанија“. Но како су оне «ползовале» народу види се из броја писмених људи, којих нема за ове неколике десетине година ни 8—-10 ·

Но оставимо књиге. Књиге су ђачке само календари науке. Њих на овом местуне можемо за сада критиковати,

Да се мало зауставимо на мајстору школином — учитељу. Ако је учитељ „отац“ као што каже сељак, онда зашто деца беже од школе, јер знамо да од оца деца никада не беже. Али баш да видимо је ли он заиста био у школи као отац у кући, и је ли с децом поступао очински '

У оно време, кад се прве школе отворише, тешко је било и наћи способна учитеља. Скоро сви што су били, били су изпрека; тамо су у „Фрушкој Гори» или на неком другом месту научили певати и нешто мало читати сло_ венски и писати, џа су овамо добијали одмах учитељска места. Као људи с мало образовања, мало су и утицали на своје питомце. Учење «одавде довДе» и «од главе 1 до П» било им је ваљда педагошко правило. Псалтир и Часловац, „од начала до конца» морали се папагајским језиком научити.

Понашање учитељево производило је страх у ученика. Мученичке казне пао: Фиргаз, лењир, шамар, метанисање табле, клечање, затвор и т. д. биле су им као понос и дика за ђака, који је, по њиховом мишљењу, био лењ.

Дакле, срества ва одржање реда; одвратни, незанимљиви предмети, хрђав метод учења, ружно и страшно понашање учитељево, задавале су страх ученику. И тај ученик изашав из школе,

коју је добро запамтио, памти и дан дањи и све казне и начин учења и понашање учитељево; а све то често приповеда својим укућанима, које му служи као дика, јер сам себе сматра као патника. Још кад му стигне син за школу, одмах му стане престављати јаде школине а учитеља као страшило (а често децу плаше учитељем, школом или попом). Дете то запамти па чим пође или дође учитељу, удари у дерњаву до школе и у школи. Ко је томе крив; — Зацело учитељи, јер да су они били бољи и отад би дечији причао својима све неки рај у школи, а не пакао.

Сем овога има и других узрока који одвраћају дечицу од школе. Од свију, овај је следећи најгрознији. Ако је који човек инокосан или сирома или баш и богат, па га богаство гони на, среброљупство, он ће сваки пут гледати да свога сина извади из школе. Богатима. је лако, јер се свагда нађе и подмитљивих (неки су можда и принуђени на то), па њихова деца остају. Али шта ће сиромашак. Нема да да (разуме се да од тога давања уча добије само неки део, а остало се силдисало можда код кмета или другог ког), он сад мора прибегавати лажним срествима; или се изговара да дете има „падајућу болест“, или је „алосано“ или је „трбобољно“ ит. д. Дакле удри у болест. Ја сам виђао пример, да је мати толико стегла дете појасом да му се већ овај упио у месо, и то све да би се дете пред учитељем показало као болесно, те да га отпусти. Дете је запевало и на питање учитељева, одговарало је да га трубух боли.