Učitelj

302

ускључујући у детињству ма да су ови.

заметак будућим зрелим полним одношајима) а у исто доба даје могућности по-

ловима да полагано упозна друг друга, |

пре него што се вежу брачним обвезама.

Но да видимо, шта говоре сами Америкавци о својим мешовитим школама. Један американски педагог тврди, да у овим школама „младићи добију више ме кше а мање оштро понашање; девојчице на против одликују се у озбиљност, скромности и издржљивости у раду. Од навике да се налазе непрестано друг поред друга имају онп мање опасности но брат и сестра у породици: што год им више дају слободе, то је мање међу њима тајана, и тим мање радозналости. Као деца нису се дивила заједнини рада и игре; у младости они су опет заједно без икакве забуне; овај развитак телесни тако је пријатан и невин, да то није за њих никаква новина, нити се код њих осећају какви душевни покрети. Тако Американац решава, путем неосетног прелаза из де-

тињетва у млалост једну од најозбиљнијих |

"проблема моралног васпитања „У осталом, пи сада Американци кад хоће да отворе какву школу, нису задовољни пређашњим опитом, већ се обраћају новоме сваки пут, кад се покрене пнтање о томе, хоће ли она бити мешовита или подељена. Тако, кад је се говорило о преобраћању женске школе у Итаки у мешовиту онда је пре коначног решења било скупљено млого Фактичких дата, која су била сва у корист замишљене ствари. Истина, влада се са овим питањима обратила само мешовитим школама, но то је прво зато, што сад оне у већини, а друго и зато, што је у самој ствари практичније и рационалније обратити се ранијим и прогресивнијим установама, а не овековеченој рутини. Радити друглије било би исто тако, као кад би Јапанци желећи да знају. ла ли је за њих корисна жељезница и телеграф отишли да питају кинеске научењаке. У свима олговорима, које су власти у овом случају добиле, провиривала је

карци буду у својем раду следствени, а у нсто време мушкарци су паралисали педантизам код девојчица и развијали су код њих ону женску скромност, без које би оне изгубиле ону важност код својих младих другова. Овде би неки европски моралиста без сумње приметио, да ће ова система развити код младих људи разнога пола особате наклоности н особита, осећања. Но Американац баш у томе и налази најбољу страну своје спстеме. И било би неприродно, кад не би произашле наклоности такве врсте. Чудновато је, до каквог се степена разилазе американци с нама у свему, што се тиче васпитања. Ето н. пр. тамо се учитељи и управитељи њихових школа незадовољавају само својим мишљењем о недостатцима или практичности заједничког обучавања, већ се обраћају с таквим питањима и самим ученицима, да и они кажу своје погледе на ово питање. Млогим ученицама нормалних школа била, је дата за писање тема о заједничком васпитавању полова. И ево н. пр. шта говори у свом одговору једна млада девејка: „на свима школским митинзима у овој земљи говори се о томе, да ли се могу девојчице и младићи васпитавати заједно. Ово је чисто американска Форма једнога питања, које ниче свуда, само што се његова поставка мења према времену и држави. Кад би ми ово питање пренели у садашње време на исток, онда би оно добило овању форму: Могу ли љенскиње шетати улицама без покривала, могу ди оне седети за столом заједно са својим мужевима, а да тим самим актом не дође у опасност њихова друштвена наравственостр Кад би били у Паризу, онда би питање добило овакву форму: могу ли поштене девојке ходати саме по улнцамар У Палестини би рекли: да ли су женскиње створене за бољи рад, од рада теглеће марвер У Филаделфији ми питамо један другог: могу ли младе девојке учити у једној школи с младим људима; могу ли женскиње развијати своје умне способности онако, као и мушкињеу

мисао, да су девојчице учиниле, да муш- | _ Главни доказ противника заједничког