Učitelj

52.

Деца нас очекују у школи, да их учимо — спасавамо; :

Будућност нам довикује: радте те ме сјајну сакивајте !

На посао ! На раду имаће разноврсности, но ми и чашу меда и чашу жучи мешајмо спокојно и пијмо слатко.

На светом послу за децу нашу, за омладину, ту узданицу српску, наћићемо и млого посла, а сигурно и доста пријатеља и помагача.

Рад те,

С тим убеђењем и таком утехом, отпочнимо свој посао кличући:

Срећан нам рад био! Да бог да још сретнијим радом уродио!

Кивео краљ српски Милан 1.

Кивела краљица, Наталија, са нашом дичном узданицом краљевићем Александром. Живело учитељство, и сва браћа радници просветини !

Поштована браћо т другови.“

Тешко је веровати, да је ко год лане у ово доба мислио, да ће ове године у Србији бити прва учитељска скупштина. Тешко је то веровати из многих и многих узрока. Један од најглавнијих узрока јесте тај, што је се чинило да је то идеја, која у Србији није имала свога земљишта. Без сумње свакоме је од вас познато, ла за развитак једне идеје, за њено ширење, њен напредак, њено усавршавање и најпосле за њено потпуно остварење треба увек подужи период времена. Готово се може слободно рећи и за идеје, да оне имају своје доба постанка, доба развитка и напредовања и доба своје зрелости. Наравно да све идеје не потребују једну јединицу времена до своје зрелости; код једних је време развитка краће код других дужи. То на сваки начин није чудо. У томе се идеје подударају са развитком појединих група у природним царствима. Каква је сила стварања, неке идеје, какви су услови у којима се она развија, онакав је после и ток њенога напретка и развитка.

Према овоме ја верујем, да вама изгледа, да сам одмах у почетку говора био нелоследан. Ја се враћам неколико речи назад, да објасним своју недоследност.

Ја сам казао да лане нико пије веровао, да ће ове године бити учитељске

# Реч, којом је Ј. Ст. Марковић, члан гл. управе |

учитељ. удружења, поздравио прву учит. скупштину.

свупштине. То би у неку руку значило, према ономе што сам ниже тога казао, да чије било ни идеје о учитељској скупштини, да није нико о томе ни мислио. Значило би, да је мисао о томе или изникла из земље или пала с неба, да нам је се та мисао допала, и ми је пригрлили. Тако нешто нити је било нити је могло бити. Идеја о заједничком раду, о заједничком обавештавању, морала је постојати. Њу су морали у себитгајити српски учитељи, само је сва ствар у томе, што

та идеја није јавно претресана. Она је тако рећи ишла од уста до уста, од учитеља до учитеља, и показивала им се у свој својој лепоти и доброти. Ето то је био начин на који је сваки учитељ ту идеју упознао, заволео и усвојио. Разуме. се, да је после тога било лако мислити на увођење у живот те идеје. Увек је главно то, да нека идеја стече већину својих поштовалаца и да они осете потребу, да се та идеја уведе у живот, а све остале Формалности, које ту имају своју улогу, од мање су важности. Нека“ ко ми се чини згодно, да се за часак вратим на идеју удружења у опште, па тек после да кажем неколико речи посебице о нашем удружењу и нашој скупштиви. | _ Свако удружење без изузетка изазива,