Učitelj

422

Ово пак не треба да пређе у детињарију; популарисање не треба да изврне "истину, и од научне истине прави неистину. Популаризација има својих граница, преко ње је накарада. Учитељи треба добро да се обазру на свој положај и позив; јер нико не подноси толике терете, колике учитељ, па с тога треба да радом својим покажу да нису „последња рупа на свирајци.“ Ми смо у овом шареном свету најмање награђени, а највише оптерећепи. Сем тога, нас нико не верма; ми у друштву немамо станка.

А да ли смо ми криви за то! Да ли смо заслужили то Неки ће рећи да јесмо, неки да нисмо. Ми пак велимо да нисмо криви, већ је криво само друштво у коме смо се образовали и у коме станујемо. Друштво не цени заслугу по њеној истинитој унутарњој вредности. Гиао у свему распису од 4 Јула 1888 год. овако говораше учитељима и цењаше њиов рад: „ја знам, господине, да ни провиђавност закона, ни средства којима располаже власт не могу учинити да служба учитељска буде онолико примамљива, колико је корисна. Друштво не ће никад умети вратити ономе ко се на ту службу ода онолико, колико он ради за друштво. Ту се не може стећи имања, нити се може изаћи на глас извршивањем тегобних учитељских дужности. Знајући да ће му проћи век у једнообразноме раду, па још да ће често сретати око себе неправду, неблагодарност или незнање, учитељ ће се ожа-лостити и често може узнемоћи, ако не узадрпе своју снагу и јунаштво где на другом извору, а не у изгледима, непосредне и често личне користи. Треба

"чаре, као наше што су. | опет неколико речи Француског минис-

да га нека дубока свест о моралној важности својега рада подупире и оживљава; да опоро зодовољство, што је помогао људима и тајно принео к олштему добру, буде достојна плата, коју му даје сама његова савест. Његова је слава да ништа не тражи преко својега тихога и раднога положаја, и да се троши у услугама, које једва и опажају они који се од њих користе, да ради, најпосле, за људе...) Ето како се у Француској ласка учитељима, а код нас нема ни тих ласкавих речи. Ну и поред тих ласкавих речи, по друтим државама у самој ствари умеду и денити положај и задатак учитеља; тамо њих не гледају кроз оваке наоДа наведем

тра просвете Карнота, које је у расписима од 2 Фефруара и 6 Марта 1848 године изрекао. „Ништа не смета, вели он, да се ови, који буду способви, не подигну до највећих чинова у нашој струци. Они могу онако исто авансовати као и војници; њиова 38служност има права тако исто на чинове.““) Сматрајући учитеље као народне људе, који знају најбоље народне потребе, позивље их чак и на народну скупштину и вели: „Нека дођу они међу нас у име народа по селима у ком су рођени, коме знају потребе и трпе невоље. Нека кажу у сред законотворства потребе, жеље и наде тога живља народнога, који је тако велик а тако дуго занемарен. Шта су они из веће низине то ће све бити већи, по што ће њиова морална важност бити онолика колико је света коме су

1) Историја Педагогије. М. Ђ. Милић. стр. 485. 2) Распис од 27 Фебр 1848. Ист. Пед. стр. 484.