Učitelj

ен

страда ту се већ разуме да од умне | туално обогаћење. У друштву има раз-

продукције нема ништа. Она се угуши. _Учени људи, посматрајући оне, који се много баве умним напрезањем увидели су, да све зле последице нервне системе, па и само лудило долази је"дино од умног напрезања. Тако Бригем посматрајући сумануте људе у североамеричким државама, приписује то: „Непрекидној делателности нервне системе, изазватој одвећ раним култивирањем духа и прераним буђењем духа код деце.“ „Занемареном Физичном васпитању деце, а нарочито једновременом развијању свију органа тела.“ Разуме се да ово важи и за младиће, а не само за децу. Овим не потиремо оно, што рекосмо, да треба учити, читати, продуцирати, у опште занимати се умним радом, па да се постигне успех — да имамо довољно знања. Не. Ово напомињемо само да се зна да је и претерано умно напрезање шкодљиво.) Њега ваља умерити. То се постиже дијетом и кад се споји са Физичким радом. Гимнастика или други неки телесни рад, као шетња, купање, скакање, трчање и т. д. снаже тело, а посредно и дух. „Људи“ вели Е. Рајх „који хоће да задовоље свој велики нагон за умним радом, без штете по Физично и морално зравље, треба да окрепе конетитуцију снажном дијетом, телесним вежбањем и непресгано ведрим духом.» Дакле треба пазити и на

тело и на дух, па ће бити хормоније-.

и неће од многог умног рада бити злих последица.

И друштво има утицаја на, интелек-

1) Ова напомена о томе. да се не треба сувише занимати умним радом, ни најмање није потребна — односно наших учитеља. Ур.

них људи. Једни су образовани, други глупи. Једни су чули, видели, читали и т. д. па причају опима, који то незнају. Образовани разним начинима утичу на необразоване, и тиме их васпитавају. Да наведемо овде Леношекове речи, којима он, „буди идеје и гони човека на умни рад. Осама напротив успављује психичке радње, заглупљује_ човека и чини га оскудним у идејама. У другим случајима опа распаљује у0бразиљу, која после западне у којекакве једностране шпекулације и доводи често до умне слабости и свакојаки заноса и будалаштина. Ако усамљеник нема чиме да занима дух, спопашће га до сада, која му је веома непријатна, пуни му душу неком зловољом и сетом, буди у њему човекомрзост а често му донесе и неизлечиву меланхолију.“ Дакле нити треба бити ћелијски питомац, нити пак барјактар рђава друштва. Пријатно забавно и кратко друштво корисно је и по физично, морално и умно васпитање. „Природно мешање разних слојева друштва“ вели Рајх, „биће истинити пут, којим ће се доћи до умног развитка целог народа,“ Последњи извор знању је сопствено искуство. Кад се удари главом о дувар добиће се појам да је лувар тврд, не-_ пробојан. Кад се човек опече на ватри, знаће да свака ватра може да опече. Дакле, мучећи се, задобијајући нова искуства, човек добија знање.. Често се искуство везује са теориским знањем. Јер, кад се зна теориски нека, истина, па се искуством обистини, онда постаје права истина, утврђена, постојана. Ове дотле у истину може се сумњати. Искуство је у неку руку и раз-