Učitelj

440

Монтењ, у поквареном суду ви. која је пуна будалаштина, мајму. нисања, дрекања, Фраза и т. д. — за то од оног златног знања избацају ђубре. Утицај њиов кроз школе и на пас је прешао, с тога смо ми и задахнути оним духом рђавим. Нисмо сада способни ни за шта, јер нам је основ труо. Ма колико се зграда подупирала, рђав темељ ипак попусти. Како су нас васпитавали добро смо и до овог ступња, образованости дошли. Нису нам давали специјална знања, већ су нас дресирали, као комендијаш свог пајаца, којекаким окорелим формама. За то наши духови ретко и избијају на површину науке. Докле образовани на_роди продуцирају на пољу науке, дотле паћњ ми прежватамо њиове мисли, које су они бацили у запећак још пре 100 година. Њиова застарела педагошка, теорема, беше до скора код нас унивум педагогике. Та није ни чудо што српска основна школа живи већ више _ од половину века, а није произвела 10%, писмених људи.

Наш је задатак огроман; наш је положај — и опет велимо — тежак. Све то морамо савладати производећи опет од малих, слабих, несвесних управ блесастих — животињица, велике умове — ђеније — добре, поштене и потпуно здраве, како телесно тако "и умно, грађане. Ако се сад обавремо на овај наш танки а не награђени посао, па из љубави према ближњима, и деци, из патриотизма према својој држави и свом народу, прионемо свом снагом и извршимо уручену нам дужност, ми ћемо бар, ако не од друштва а оно од праве истине и правде, добити лавров венац.

у гла- |

Све побројане и непобројане страсти лепе се за децу најпре код родитеља својих, па се после увршћују и још више шире у школи, „Њено изазивање,“ вели Рајх, говорећи о суревњивости, „и гајење у школи смат-, рамо ми као злочин противу друштва.“ А колико смо злочина ми изазвали нашим васпитањем 7 Наставник од сада мора применити начин свога васпитања. С тога се ми морамо, велимо, обазрети на свој положај и задатак. „Усљед организације и васпитања ~ вели Рајх, „постају код једног човека мржња, завист, тврдичлук и од јаке страсти.“ А ко прави организацију“ Ко даје

| васпитањед Ми — људи. Па који је

крив за ове страсти“ Ми, родитељи, учитељи, свештеници, чиновници, министри, краљеви, цареви, народ — сви. Ево како. Учитељи су криви за рђаву наставу и рђаво васпитање, а сви други за то исто, и још приде за рђаву организапију. Да су они подесили ор“ ганизацију бољу, бољи би им и будући подмладак био. Овако пак примили су награду за свој труд. Чујмо шта вели даље Рајх: „Ако се у њему, овим или оним упливом, пробуди љубав (ту не мислимо љубав према женском полу) она ће бити врло слаба страст, која неће моћи много да промени зликовца. Наставник дакле мора удесним Физичњим и моралним срествима т. ј, негујући човека физички и морално, учинити да љубав постане у њему најјача страст Даље треба васпитач свог питомца да научи, да све људе подједнако волим да не дели љубав по спољнем изгледу човека, већ доброг да воле из поштова ња, а рђавот из сажалења (јер је он у| век из слабости и несавршенства, рђав) «

па а а соала са А осталу