Učitelj

488 |

приметили да неко од њих лаже, онда му | остали нису хтели више веровати; ако је неко од њих био суров, онда остали нису хтели с њим да имају посла. У играма, занимањима, у свима дечијим одношајима владало је поверење, правда, дружба, и узајмно уважавање. При овоме надтицање ученика међу собом остало јен даље, али пошто није било никаквих награда за услугу нити казна за погрешке, то ово надтицање није произлазило из зависти или из користи, већ једино из жеље за усавршавањем. Зато је то надтицање и било тихо и добродушно ; оно није никада долазило до таквога беснила, до каквог је долазило у неким ленкестарским школама, које су то надтицање довеле дотле, да су се поједини ученици мрзили. Код Овена се нису деца свађала за учење, а учила се добро. По броју ученика његова школа није уступила ни једној ленкестарској школи; њена сала могла је у се сместити до 400 ученика. Сва су деца била распоређена по извесним разредима; најмлађа су учила читати и писати; у старијим разредима предавала, се елементарна механика, Физика и рачун. Старија су деца учила и надгледала млађу.

У 10-ој години учење у школи се свршавало, и пошто су деца од тога времена

могла ићи на рад у Фабрику, то су ва своје |

даље образовање могли употребити моћ. Но и у самој школи она су добијала довољно знања, благодарећи томе, што је сво учење било сасвим очигледно и без сваких схоластички Формалности. Примљено је и усвојено правило — показивати ученицима сам предмет, 0 коме се говори, или у крајњем случају слику тога предмета. Тако природне науке су изучаване обично шетањем по пољу, брдима и шумама ; учење земљописа почињало је расматрањем слика, а продужавало се путовањем по околини и по читавој грофовији; и т. д. Све је ово будило код деце живи интерес к знању, које се показивало у најбољој тачности и реалности. Девојчице су училе мање од мушкарада, али је код њих преовлађивао ручни рад, а особито шивење. Деца су радничка била од

равних религиозних секта. Овен није хтео

у школу да уведе никакву религиозну поуку, већ је то оставио дечијим родитељима. Он је овако о томе говорио : „правила вере

| ће деца млого боље усвојити у породичном

животу и васпитању, но у школи, и зато деца неће ништа изгубити, ако се религиозно васпитање избаци из школе.

_ Као што се види Овен је створио задругу а тиме створио могућност за право васпитање омладине, јер је бар то познато, да ће се човек увек бринути, да подмири прво своје телесне потребе: јело, пиће, одело, стан, па ће тек онда размитљавати, којим ће путем прибавити себи знања. Зато је и Овен по организацији задруге извршио организацију васпитања. Васпитна система, Овенова, на срамоту доба у коме живимо, и сад је више мање идеал, и шта више, по мишљењу неких вајних педагога и неостварљив идеал. Оно, дакле, што је почетком овога века уздизано и хваљено, то се само зато сматра за неостварљиво, што га још нема остваренога! Неке појединости из васпитне састеме Овенове, као што је очигледна настава, остварују се у велико у данашњим школама, но опет нека питања, као избациване сваке религије, данас је само лепа жеља неких педагога, који

„још и сасвим комотно тврде, да религија

у школи мора остати још најмање 50 година. И они то говоре сада, кад сени у самој језуштима поплављеној Француској религија из школе избацује! Види се из овога, да овенова васпитна система, није стара за данас, па неће бити стара ни за читав век у будућности.

Овен је знао да школа треба само да развије код детета вољу и способност ва, рад, а само друштво треба да му да прилике и срества да може радити; другим речима: друштво мора бити тако организовано, да радник може својим радом нам .рити све своје физичке и умне потребе, т. ј. да може довољно јести, одевати се и свој ум усавршавати. Зато је Овен прво побољшао сам економски строј друштва, у коме је хтео да своју васпитну систему уведе. Онај који ради да се народно васпитање реформише на боље, мора да има у обзир