Učitelj

531

се само зауставити на главнијим изменама наше буквице.

Поред оних местимичних поправака ћирилице, које мало пре напоменусмо, наш језик још није добио своју при родну заступљивост у писмености 1. ј. само писање није било сагласно са живим језиком, са изговарањем. Тек у новије доба (1788) нагласио је Доситије, да је прва потреба писату онако, како маса народа говори, и како ће она моћи да разуме. Али коренита реформа нашах слова отпочета је са Вуком Карамићем од тод 1814.

Ма да се је Ћирилов правопис оснивао на гласовном начелу, ипак је било нењих несагласпости у томе, 1. ј. било је неких слова за које српски језик није имао гласова и обратно. То је долазило отуда, што је Ћирило пишући буквицу удешавао је према словенском језику, а српски језик у току развитка давао је знатне разлике, т. ј. било је „по неколико слова за једне гласове (у самогласнима, којих је у Срба било мање но у Словена), или слова без гласова (јер неких словенских гласова Срби нису никако имали, 1. ј. Ђ и ћ), али и гласова без слова, Т. ТЕ ј, љ, њ, ћ, ђ — од чега наста готова забуна“. Дакле осетила се је потреба природности: кољико гласова толико знаковл. Вук подтакнут и ранијим покушајима, одма избаци фи ђ за која слова није било гласова и уведе; ђ,

слова. Он је истина у почетку наишао на јак отпор, јер свака новина код затуданих назадњака има да издржи

велике борбе, али је додније, потпо-_

могнут млађим и напредвијим, п 195: у ђ реми Продр | јевих српски

Ту борбу веома лепо црта г. Ст. Но-

ваковић овим речима: „Изгледало је,

| да ће практика ч обичај пресудити

препоруку на страну старог правописа. Али, ако се и догађа, да каткад тако буде, још чешће се мањина претвори у већину а особито кад су на страни мањине начела истине и науке. У овој ствари, која се тицала више будућности него тадашњости, имали су још своју реч да реку и потањи нараштаји ми наука о језику српском, која тада тек беше почета....>). И ваиста је млађи нараштај, на челу којих стајаше Ђ. Даничић, свесрдно прихватио захтеве вукове и сл гвозденом логиком доказао њиову сенованост.

И тако су после толиких мука и патњи за писањем, наша слова са Вуком добила оно шта природност језика и писменост тражи, оно, без чега не може писменост бити својина свију оних којима је намењена ва употребу. На послетку, наша су слова по закопу свог псторћекогт расвитка — упрошћавања, добила са Вуком оно, што је захтевало стање развитка ондашњег времена.

То је у кратким цртама исторпски развитак наших слова. Да би добили јаснији појам о овом развитку наше буквице, ми ћемо то у следећем прегледу преставити :

1, Црте или резе, где се не зна за, гласове;

9. Глагољица, која се доцније раз-

ћ, љ,њ, Џ, ј, за које гласове није било 2937 48 старију “ НОВИЈУ О ИЕ

гласове већ се јављају; 3, Упротћовање глагољице — ћирилица, која је удешена по гласовима,

5) „Ђуро Даничић или филологија и књижевни 1817 и :877 т.« Приликом прославе тридесето год. књижевнота рада Давичићева 1878 г.