Učitelj

|

Богомили

превод с немачког из дела: „бевећећје дег Вићјагеп“, у. С. Ј. ЈМгесзек. (Сар. !Х. 5. 1.)

(НАСТАВАБ.)

Не прође много а већ се на бугарском

земљишту појавише две цркве богомилске, |

које њихови једноверци увек, шта више у доба, највећег ширења њиховог, сматраху као колевку Богомилства, а то су бугарска и драговишка црква. Ову последњу познату из латинских извора под именима: ОПтагоуеба , Раса ја, Ристашса , по Рачком треба, тражити на доњем Вардару у ломовини мађедонских Драговића, а по Голубинском се ова црева налазила у области Филопопољских Драговића. Из ове се две цркве развише и све доцније, које се у својој вери управљаху према. својим метрополама.

На скоро се у Бугарској појави и један ревносни противник Богомилства, чије су ватрене беседе још сачуване. То беше презвитер Козма. По њему су Богомили: „гори од глувих и слепих идола, од Бђеова, од Јевреја и незнабожаца; они су божији непријатељи“. Даље их Ковма оптужује: што проповедају непокорност према поглаварству: што хуле на богаташе (јер прави богомил није смео тежити за земаљским благом); што исмејавају старешине а клеветају 60љаре; што оглашавају да су Богу мрски они, који раде цару и његовим чиновницима; што одвраћају робове да раде својим господарима. Ако је власт казнила каквог бовомила због побуне, то га је народ сматрао као мученика.

Даљем излагању '.) и кратком надрту богомилске вере, и морола не смемо приступити док не напоменемо, да по неки делови њихови нису ни до данас разбистрени, и да је богомилска наука, према родним земљама, по којима се ширила претрпела промене, које су све потребне да се Богомилство прилагоди хришћанстви.

Пре свега се истиче питање: На којим књигама засниваху Богомили своју науку — Они су безусловно одбацили црквене традиције и свете оце. Од св. писма су при-

1) Као основни извор за ово коренита расправа Др. Рачког, штампана у Х. »Вад<-у.

служи нам она |

| [

знавали у време Козме само нови завет; у старом је завету по њиховим речима, владао ђаво. Доцније су, и то, чим даље, тим више оступали од ове строгости. Али у тексту св. писма не променише ни једне речце у преводу словенских апостола. Занимљива. Је појава, што је једно једино сачувано богомилеко јеванђеље, ма да је од АОА Ер ипак написано прастарим облицима говорним, а то је доказ да је то јеванђеље копирано са врло старих рукописа.) Што се тиче појмачења св. писма, постојала је у њих неогреничена слобода; али су се у исто време хвалили, што је међу њима било мало њих, који св. писмо нису на изуст знали. Слично овоме видимо и код ческих Таборита. То је још доказ велике раширености вештине читања и писања.

Поред библиских књига имали су Богомили и многе друге. Козма прича, да су они у своју науку мешали и различите песме. То су били прастари списи, који се по целој Јевропи раширише заједно са богомилском науком. Њихова се Фантастична садржина допадала народу у време, релиђијозна посматрања обузимаху све духове. Многе су од ових књига биле забележене већ у прва времена хришћанства у завључ цима римскога сабора 494. г. Мало је било Богомила као писаца; готово су сви старословенски апокриФи преведени с грчкога језика. Поп је Богомил сам припремио скуш апокирфиних књига ! „О светом дрвету“ (христовога крста), како је Христос плугом орао“, како је цар Проб назвао Христа својим другом“. и т. д. Други су богоми лски списи ови: „Привиђење Исаије“, „Питања св. Јована“, „Путовање матере божије по паклу“ и т. д. о којима је опширније говорено у прегледу бугарске литературе.“.)

2,) Даничић о босанском хвалову рукописа (»Сћуај Содех«) »у старинама југосло. академ ПЛ. 1–146.

8) Види ХХУГ. гл. 9. погд. Јеречекове «истор бугар. народа“, а такође и „Роулев Вовпе» од У К]алса, мг. 852.