Učitelj

89

Наше

Још су стари народи гледали на васпитање младежи, као на врло важно дело, од кога зависи благостање целога народа; па за то су за наставнике и бирали људе најпоштеније и нај ваљаније између себе. Тако:

Персијанци су ту дужност поверавали дванајесторици магистратора, а то су били старци, који су поштовани и по годинама и по мудрости; који су се привикли најтежим и највећим државним пословима; који су привупили и утврдили у себи мудрост џ добродетељ сталношћу и трплењем, те су се после свега тога, одавали васпитању младог нараштаја; Коме су умели да улију своја знања, да га привикну послушности према законима ; и да га науче поштовати светињу. И они су се — ти старци службе радо и весело, јер су то сматрали као највећу награду — то им је био венац, који је красио њихну седу главу

Ликург, Сенека и Цицерон, сматрали су службу наставничку у држави, као највећу и најблагороднију, па су о томе _ много говорили и писали. А Платон је рекао : „Међу свима дужностима нема веће и светије дужносги од наставничке“, јер вели он даље: „Ако неко изда себе за обућара, а нема ни појма о томе занату, па ако још због своје невештине и незнања, накарадно научи томе занату и другога; — држава неће од туда имати друге штете,

до те, што Атињани неће бити добро.

обувени, и то је све, што може од тога, произићи. Но ако наставници младежи буду то само по имену, те своје дуж-

—- примали те

гимназије.

ности накарадно врше, онда су ту са-= свим друге посљедице; јер из њиних руку изаћи ће гомиле незналица и покварених лица, која ће заразити цела покољења, а тиме ће се упропастити сва будућност отаџбине“.

И залета ма како да је развито неко друштво, оно ће се вазда држати тога правила, да за наставнике своје деце треба да буде изабран онај човек, који ' ће за туђу децу не само водити старање очево, и бринути бригу материну, но који ће далеко више имати знања, сталности и стрпљења, но што то има, отац и мати. По самом свом положају наставник заузима виђено место међу својим суграђанима; јер га баш то, што се од њега тражи, и уздиже на виши ступањ у љуцком друштву. Породица, поверавајући му децу, тим баш сведочи да га високо поштује, кад му у руке предаје своје највеће и најмилије благо, и допушта, да он њихној деци буде отац и мати. Разуме се, да су родитељи од своје стране дужни поштовати наставнике и признати им бити за то; а деца опет треба да их воле и да су им као синови послушни.

Ја рекох : дужнф су и треба, да та воле и поштују; но поштовање и волење, — то су осећања, а осећања немогу се ни у децу ни у родитеље утиснути никаквим предписима, и правилима, и неможе се заповедити : воли и поштуј тога и тога, као што се може. на прилику заповедити целој бригади: полази и стој! Маса деце, која су се искупила да се васпитавају, нису бригада војника, школа није касарна, а

рецимо директор није бригадир. Дисци-