Učitelj

њима добре особине; док тога на против код јогунства, и серитости од» стране дечије, и код презирања, туђења клонења од стране наставника, никад не бива јер само онда, кад наставник с вољом и радо поклања и проводи своје време с децом, и они виле на лицу његовом и на сваком покрету његовог тела, саучешће према себи, — тек онда они држе себе према њему поверљиво без претварања, и поверавају му своје мале тајне ; јер им душа наје везана никаЕвим оковима, отворена је сваком добром савету и науци, и примљива је за сваки добар утисак. Послушно и радосно иду онуда, куда их наставник упути; а узан и трнован пут, који води добру сад им се чини широк и цветан. Само слободним и не присиљеним васпитањем може се развити истинита коралност која стално и на свагда остаје у деци; а не она која се показује само у присуству наставника, из бојазни ; јер васпитање основано на застрашавању, образује или подлаце и лицемере, или автомате. Само се по себи разуме, да се овим јединим, тако рећи моралним средствима не може ограничити; за, то "су нужна и друга наложења, јер се морална дисциплина и морални закон мора у послушности да исказује. Но сама правила и закон за ђаке писани, треба да су јасни и кратки; јер што

год је мање у њима параграФа, све је

боље, и треба да су саобразни са узрастом, и удешени према поступцима, дечијим. Одредити у томе све мере потанко, и писати за, то програме није могуће И вад се све дисциплинарне мере своде на главну тачку: поштовање наставника, онда је далеко боље оставити њему, да он све те остале мере примењује

74.

онда и у оном часу, кад он то за добро нађе. Само за наставике треба бирати људе достојне тога, и онда треба имати у њима потпуног поверења, и оставити им на њихов увиђај, а не упаковати у тесни оквир њихне односе према, ђацима.

Добром успеху васпитања, смета, веле и множина, ђака, јер се немогу да сазнаду особине н индивидуални карактер свакога ђака, а без тога немогу се деца правилно развијати. У последње време и у педагошкој литератури, а и код нас у народној скупштини истакнуто је питање: са коликим се бројем ђака, може са коришћу радити Једни држе, да нормални број треба да буде 30,други 40, а неки до 80. И то у основним школама. Нико неће порицати, да што год је мањи број ђака, да их је лакше познати, и по томе да је сигурнији напредак; но неће нико проицати ни то, да се напредак не обусловљава само бројем ђака, колико једнаким правцем свију наставника, и договором њихним са ђачњим родитељима. Што се пре родитељи почну туђити од наставника, којим поверавају своју децу; што пре појме и схвате ту мисао, да је наставницима, ради правилног напредка њихне деце нужно да знаду основно све добре и хрђаве стране и навике дечије, при самим доласку у шволу, а престану децу хвалити, па отворено све онако покажу како јесте; и најзад што се пре међу наставницима и родитељима утемељи потпуно поверење и слога; — то онда, ма колики био тај број ђака, неће сметати правилној настави. Јер наставници примајући децу од родитеља са безпристрасном оценом о њихним 0ос0бинама и навикама, које су код куће