Učitelj

98

у колико је учеников ум доведен у непосредан додир с Фактима, у колико се је он научио да се непосредно природи обрађа, да својим чулима проматра и усвоји онај конкретни изглед разних особина, које су људским језиком вазда само приближно означене. Наше гледиште на природу и наши изрази у њој мењају се сваке године; али Факт, примећен једном чулима, односно узрока и последице, изучени на искуству — то се никада не мења, већ на против чини сталне центре, око којих се по природноме сроству групишу сва остала факта.

На тај начин велико дело наставника састоји се у томе, да у уму учениковом утврди основна факта своје науке не само среством речи, која дејствује на ум, већ и среством чулних упечатака, који дејствују на очи и слух, и да на ученика тако потпуно и јако подејствује, да сваки термин и закон изазива у учениковом уму живе слике оних структурних и других Факата, који доказују закон или објашњују термин.

Али до свега се тога може доћи само сталним експериментисањем и опитним примерима, који се у извесној (у осталом недовољној) мери могу показивати и на лекцијама, али које тако исто треба производити и засебно, и показивати сваком ученику, и при том на"ставник треба да се стара не толико о томе, да покаже ствар ученику, колико о томе да ученик сам промотри исту ствар.

Ја врло добро знам све практичке препреке, које смећу да се зблошви опити врше као што треба. Анатомисање животиња није увек пријатно, и потребно је много времена. Исто тако

не може се увек да добави потребан егземплар животиње. Ботаничару је, у том односу, много лакше; он увек може да добави биљке, које су му потребне. Ти су биљни егземплари чисти и здрави, и можете их сасвим комотно сећи и у приватној кући, и где год вам је воља. Услед тога, како се мени чини, ботаника се брже и боље може да изучи, но њена сестра зблогија. Али ма како да је мучно вршење зблошких опита, кад се ова наука предаје као што треба, опити су ти неопходни, па дакле и анатомисање. Нико без тога не може задобити правог и здравог знања о животињској организацији. Поред свега тога, доста се може постићи и у таквом случају, кад се сами ученици не баве анватомисањем, само ако им се показују обрасци и препарати; и по свој прилици тамо, где се то може, неби мучно било да се по односно јефтину цену саставе колекције таквих предмета, довољне за цељи елементарног обучавања. Шта више и без тога доста би се дало учинити, кад би золошке колекције, приступне публици, биле распоређене према, ономе што се зове „типски принцип“, т ј. кад би егземплари, изложени публици на проматрање, били одабрани тако, да се публика из свега тога научи чему, а не само да се диви шаренилу и разноврсности, као што то сада бива. Тако, н. пр., велика орнитолошка збирка у британском музеју садржи у себи до три хиљаде Ффела птица, и од невих Фела 5 или 6 егземплара. Птице су те веома лепе на изгледу, а неке су од њих баш збиља величанствене ; али ја сам слободан приметити, да проматрајући ту колекцију нико се неће

ита за