Učitelj

202

имају нежну благост Гетеове матере и од-

важан карактер Франкфуртскога саветника. (оца Гетеовог). Па и кад бисмо нашли такве родитеље, опет нам остаје ствар немогућна створити другог Гетеа, јер је њега н спољни свет васпитао за. оно, шта је био. Као год што је немогућно у великом царству природном наћи ма и два листа биљна или два камена, који су потпуно једнаки: исто тако нико не може успети, да

васпита два човека, који би се у свему |

подударали. Можемо добро проучити живот великих људи, можемо у многим случајевима и начин васпитања њихових родитеља сматрати као меродаван, али никако не можемо њих још једаред створити.

Можда ће нам се овде пребацити, да, је било и врло знаменитих људи, да је био какав Јустус Либиг н какав Валенштајн, који у младости својој нису готово ништа обећавали, и који су иза већине својих школских другова у многоме изостали били. Па ипак је ово био само случај, гледајући на њихова позитивна знања, која се баш увек могу надокнадити, док се образованост карактера и јачање воље једино у младости постижу; а ми смо још напред наговестили, како баш ово последње (образованост карактера и јака воља) силно утиче на дела и марљивост човекову. Зар није чврста и тврда воља Валенштајнова, која је у младости наравно изгледала као тврдоглавост и пркос, готово прешла, у пословицу 2

Сад би смо на завршетку требали да испитамо још неколико способности, које су заједничке ђенију и таленту. Овамо долазе нарочито вештачке особине, (чији се носиоци с правом називљу „виртуози“). Најобичније се мисли, да се у каквог доброг сликара, компониста или кипоресца, морају налазити одређени дарови, које не може имати сваки човек. Али вратимо се у млађане године тих људи! Да бисмо имали пред очима какав конкретан случај, замислимо само једнога дечка, који је угледао какву депу слику или какву живосну сцену, која буди његову фантазију. Он се

сада лаћа првог најбољег срества, да би |

своју машту испољио, преставио. Други дечак долази, хвали његов цртеж, и тако изазове у ономе склоност и љубав ка вештини, коју сад онај потајно и даље продужује, докле једног лепог дана родитељи не уђу у траг љеговој тајној радњи, наравно задиве се, као што они држе, овој урођеној способности, коју они сад потпомажу потребним срествима. Овако ће се, или бар слично томе, развити готово сваки таленат. А ако се запитамо: шта је то, што је управо у овом дечку таленат ство-

| рило, онда ћемо уочити три тачке: прво је

био случај, који је ма каквим појавом изазвао радозналост у детету; друго је била воља и љубав, које су сад изазвану радовналост распаљивале, и којима јо наравно често било потребно ново постицање, можда, у облику хвале и потреблога признања; и треће је било потпомагање од стране вештине. Оба прва Фактора у колико дају ослонца и правог повода научном образовању, и у колико се они најчешће потпомажу, вреде да се нарочито овде нагласе, а њихова је важност делом већ горе изнета. Воља и љубав према раду праве нас талентом ; зрело мишљен им оштроумно тромишљен рад уздиже таленат до ђенија.

Ако педагогија усвоји наше гледиште, онда ће јој се свакојако поље рада много шире приказати; али зар неће и свака наука тиме добити, ако своје идеале узвиси, и ако из себе избаци све што је нејасно 2 Пошто се на лажним претпоставкама не могу оснивати никакви докази, то се мрачни и нејасни појмови не могу никада на чисто извести. И ако се мисли, да је извор ђенија у каквој сасвим тајанственој природној сили, место у вештини васпитања: то је одиста ово схватање врло згодно, али користи и плода за педагогију неће бити никада, док се њен задатак не сазна у потпуном обиму.

Завршујемо овим духовитим речима, Лесинговим које са свим у прилог наш говоре :

„да што све науке и вештине имају врло мало самосталних мислилаца На ово ће се питање одговорити другим: да што нас боље не васпитавају2 Природа нам даје