Učitelj

314

дико ли је деце пропало или ако није пропало, а оно остало јадно што матере нису пазиле на умереност! Ми смо истина заслепљени незнањем и незнамо, али кад се с науком у свести погледа види се и још колико ! Још и неразумност детета припомаже несрећи од ноумерености. Дете се повлађује више за. осећајима својим Оно при јелу и не помишља на опасности, а нарочито у првим годинама, кад је дошло на свет. Стар човек може из пезвања да не помишља на опасности од неумерености, али кад би знао он бар може помишљати и то у велико доприноси уздржљивости. Овога пак код детета нема. И зато се на

њега ваља више мотрити, што се тиче не-_

срећа од кварења стомака... .. Матере треба да мотре, да им се деца не претоварују храном.

Није само потребно, да се мотри на ово правило у овом смислу: не давати му онодико колико је теретно за стомак детета. као год што претовареност школи тако исто и ово. Често матере које имају посла, једнако раде, занесу се послом тако, да забораве на дете, или ако их ово плачем тргне из те ваборавности, а оне имајући на уму ово: „нека причека мало, док свршим и ово мало посла, па ћу га подојити“ и опет га не подоји. Оно њихово „мало“ зваду ли оне да је за дете много. Осем тога знаду ли оне, да кад се тако заузму послом, а оне не осећају кад време пролази и тако и не обраћају пажњу на време, а кад се тргну из те непажње, а оно им изгледа онако, како та оно карактеришу овом речи: „мало“. После њихове заборавности или после, пошто се је дете добро исчекало и исплакало на њихов захтев оне долазе к њему и доје га. У каковом је стању тада дете, и шта из тога може произаћиР Чим се крв детета утроши на горење и развијање одма оно осећа неки недостатак и тај недостатак притерује га те 'и несвесно тражи да се доји. Мати, која, га не подоји тако одма, оно се за то време још већма истроши крв и оно малакше од глади. После пошто је стомак детета и оно само — малаксао, она — мати — до-

лави тада и надоји га, колико је детету воља. Онако гладно оно похита у сисању препуни стомак млеком. Стомак је малаксао, а и сви органи, који кад не раде онако како раде кад су у нормалном стању ливерују свакојаку нездраву крв. Стомак се сада нађе у оном стању, у коме је какво осредње дете, кад би га натерали, да ваља тешко камење уз велико брдо. Напрезајући се он се разболи, а осем тога добије се крв, која није прешла кроз оне и онаке фазе, какве се захтевају, па да буде здраво. Ето у каквом стању доводи мати оном својом заборавношћу и оним „малко“ —- дете, и ето шта ће изаћи од тога. И на ово матере ваља да мотре. Један исти климат могу ли да поднесу две биљке, којима и склоп и историја њихова развитка тражи другу; две разне снате могу ли да поднесу један исти терет, н, пр. може ли и дете да носи онолики терет колики и човек здрав; дилетанат и способан од природе своје песник да ли је једпо исто: певају ли подједнаке песме, и да ли од њих ваља захтевати једнакост у силини изражаја 2 — На све ово сваки мора одговорити са не. — Што се тиче снате

стомака она има своје фазе у развитку Де---

тета и кад је у коју фазу онаку и рану тражи. Дете док још нема зубе има у себи стомак, који је способан да скувава, млеко матере. Снага стомака тада је слаба. Но чим се почну да развијају зуби снага стомака, одма почиње да напредује и то поступно, јер са развитком зуба иде п развитак стомака зато, што чврстоћа хране дечије расте са резвитком зуби. Из овога се може извести правило, да и рана детета је полељеца својом 'чврстином. Док дете нема, зубе његов је стомак способан да вари млеко, а кад почиње да добија зубе, оно и стомак јача и тако постаје снажнији и може да слувава и јачу храну.

Путујући, развитак ма сега у природи, Е својој цељи, захтева то ма чега извесне прилике у разна времена, ако их нема не долази до своје цељи. Шема ли тих прилика, а оно то „ма чега“ или не доспе врхунац свога развитка, или ако га доспе, а