Učitelj

31

јући се да уредим школу у погледу наставе и администрације, нисам никада био принуђен старати се у исто време и о школском реду — дисциплини.

Шта више, ја се могу похвалити, да сам млоге лепе обичаје научио баш од самих ђака.

Чињаше ми се, док бејах на селу, да је тешко бити учитељ на три разреда — као што то и данас држе млоги моји другови. — Не, варају се они, који тако мисле ; ја то знам из свог искуства.

Друге године учитељовања, добих у варош за учитеља другог разреда. Када се наврши година мог рада у другом разреду увидех, да се сеоски ђаци битно разликују од варошанских.

Ах, често помислих при раду, где ли су ми сада они сеоски ђаци са анђеоским изгледом и мирноћом 2 Заиста у варош имадох млого снебдевенију децу са школском потребом (материјалом), али немах оне мирноће, немах оног поштовања кога имах на селу. Разговарајући често са учитељима, о школским питањима млоги ми се жаљаху, како су ђаци врло немирни и како би требало једном да се то поправи. Тако исто, долазећи у додир са ђачким родитељима и грађанима, чух овакве приговоре:

„Вала, учитељу, деца су вам врло немирна; никога нн поштују, па шта више још су и безобразна.“ Оваки приговори од стране грађана и жаљења учитељевих на немирноћу својих ђака, натераше ме, да често размишљам о узроку немирноће ђаче Размишљајући о овоме дођох до закључка : да је свему томе узрок тај, што се врло мало обраћа пажња школској дисциплини. Ето ово ме натера, да напишем и проговорим о дисциплини у опште, а по оебице, како је ја заводим у мојој школи.

ж ж ж

Код данашњих наших учитеља веју у главноме лва мнења, о школској дисдиплини. Једни сматрају дисциплину као срество, да њоме уклоне или сачувају ђаке од неких погрешака, које они са собом доносе када у школу дођу. Једномишљеници овакове

дисциплне гледају да школом — децом управљају онако, као што управљају полицајци народом или официри војницима.

Овакова полипајско — војничка управа, децом, заиста нема никаквог утицаја на даљи развитак дечији, нити се њоме може постићи оно, што се дисциплином оће.

Нек ми је слободно овди споменути једног мог учитеља, који се је држао горњег начина дисциплине. То је био пок. Д. П.

Млогима је остала у памети она његова строга полицајско — војничка дисциплина — нарочито за недолазак у цркву. Па, шта учани та његова строга војничко полицајска дисциплина односно цркве

Учино то: да млоти његови ђаци омрзнуше цреву, н то не само када беху ђаци, већ и после када постадоше самостални грађани.

Оваково мнење о дисциплини имају и данас учитељи. Други учмтељи узимају диспиплину као срество или управо као помагача при њиховом раду у школи. Оваково мнење лели врло велик број данашњих наших учитеља.

Доиста, и ја сам до скора делио ово мнење. Али практикујући овај начин, увидео сам, да и он није понајбољи, Дисциплина занста јесте велики помагач прелавању ; она се не сме само ограничити на школу, већ она мора имати утицаја и на сам даљи ђачки живот, т.ј. благотворни уплив. дисциплине треба да се види и онда, када ђаци изађу из школе.

Да се ово поститне, није довољно да само дисциплина буде сва васпитна радња, већ је потребна разумна настава.

Учитељу, који уме паметно и добро да предаје деци, т. ј. који уме да њихов дух непрестано занима наставом, биће му дисциплина добра. Прошло је оно доба, када се тражило од учитеља, да наставом даје ученику само неко знање; сада стоји са вим друкче. Сада се тражи од учитеља да он буди у детету саморадњу, т. ј. учитељ треба детету само да даде уџута ради познавања неког предмета, а дете ће после само тај предмет посматрати помођу својих чула.