Učitelj

878

зато, што је то сама природа тако одредила ; потреба његова развитка, али кад се јави на, свет ....Р Но, предходно, да се питамо о слободи детета, кад се јави на свет, а нарочито, док није дошло на своје ноте. Па каква је слобода деце у првим годинама, кад се јаве на светр Она изађу као из неке робије и почну слободно ножицама и ручицама да махује по ваздуху и то све по нагону, потреби своје живосне природе. Али на жалост та им се слобода прекраћује. Има ваздан појмова, који су врло рђави и опи владају. Данас људи држе, да има ђавола и вештица, и у многоме попуштају са штетом и то каквом штетом, за љубав тих вештица и ђавола. Е џа зашто да попуштају кад од тога имају штетер Зато што су им таки појмови. Тако исто и укидање слободе деци ствара штете дететовом развитку, па и материном и то све зато, што су таки појмови данашњим матерама. Матере данашње држе да се ваља укидати та слобода, а зашто ни оне саме незнају, а још најмање знаду за драгоцено благо слободе. Чим се дете јави на свет и чим је почело да се маша ручицама, као оно младо тиче кад почне да летка, а оно одма се утеже у правом слислу речи керге. Тело му се све увије, и тај се завој веже каквим ужетом или коланом, али је то уже и тај колан истина Финији. Но бадава та Финоћа, кад она утеже као гвожђе, које је облило човека. Покрет ручица и нога прекине се одма завојем, а само „мале очице“ и „мало ношче“ што вири из тога завоја. Очи сигурно зато вире, да још у већем црнилу престављају ропство јаднога детета. У нечему је и сувише гадна та човекова природа. Природа, мајка над мајкама, свакоме створу створила је извесне нагоне, па и свима деловима тога створа. Све ово она је створила не из каквог личног ћева, као што би учинио покварен и ћивтински укус, каквог човека, — но једино зато, што је то од користи ономе чему придаје. Створила је нагоне и ти нагони, кад им дође време, они врше своје. Тако ногама одредила. да носе тело све и да се на њима

држи тело усправљено. Но да би ноге из-

. вршиле ово, она је дала извесно време у

коме оне могу да постану способне за то. Но, као што рекосмо, човек често се уплиће у та природна дела. Ми овим нећемо да, кажемо, да се човећ покори природи и да је сматра за такову, да је она за њега не- · погрешима. Никако ми ово нећемо да кажемо. Допуштамо да се уплиће у природна посла, али онако, гди је здрава свест нашла за сходно, или на послетку ако није нашла мешати се, али кад здрава свест нађе да је рђаво, онда устукнути ваља. Као што рекосмо човек се уплиће у посла природе, па тако се је исто уплео н у по-

"слу природе, по садању децу.

Свака мати, са малим изузетком, ако јој дете не прохода или непочне седети после године пили при крају прве године; она почиње сама да га приморава да ради то. Одма га окружује неким јастуцима и тако га намешта да седи. Ово јадниче окружено тако приморано је, и тако џоња на радост матере по неколико сати. Јадна је та радост, после кошта скупо оно јадниче; зна ли несрећна мати, да после то дете постане сакато. Кости у боковима се покваре од седења, а и како неби, кад су оне онда, кад дете још само не покушава, да седи, сама рскавица. Оне — кости пошто су рскавице, морале су се се искривити под теретом тела. Тако исто матере раде, као што смо ин казали, кад им дете неће да прохода. Одма купују неке дубаке дрвене спреме, које су удешене тако, да кад се у њима мете дете, а оне га приморају да стоји. Док је дете још тако слабо, није у стању да седи или да хода, кости су му све сама рекавица, па и кости на ногама. Мати пак када га мете у дубак да стоји, а оне кости — рскавице под теретом тежине тела искриве се и тако после дете добије онаку Форму нога, каква, му и смета, а и без сумње шкоди.

Осем повијања деце и терања да дете стоји у дубак има их без сумње доста и других погрешака у васпитању ; погрешака које поничу из заблуда, из накарадних појмова. Џа да ли требају се пустити 2 Ни-