Učitelj

собности матера за васпитање духа своје деце попуњава се другим, што је потребно за васпитање духа, а налази се, т. ј. не осуствује. Осем овога рамање духа дечијега у своме развитку због положаја данашњег малтера, још се и смањује. Неможе нико порећи, да се положај женскиња временом не побољшава, и да напослетку неће доћи на ову меру на коју треба да је. Напредак то је закон свакога развитка. Зар положај женскиња данашњи није резултат развитка. и зар овај развитак, који је донео овај положај женскиња, не подпада под овај закон напретка2г .... Положај се мења ; здрава свест потискује све ваше нездраву и рамање развитка духа дечијег по_ стаје с временом у време неприметније и на послетку ће исчезнути.

Овај закон напретка у ништењу рамања, развитка духа дечијег није остављен својој сопетвеној снази. Основне школе јесу као легло мотива, који ојачавају ништење рамања духа! Дете, које дође у школу, често носи на себи мало или готово нимадо печат рада на развитку духа дечијег у родитељској кући. Чим оно дође у школу, учитељ одма приступи аналисању његова знања о појавима из друштва или природе. . ..

Какова смисла има говорити о аналисању знања о појавама из друштва и природе доводећи у свези са васпитавањем духа ; зар снање појава из природе и друштва и васпитање Гуха једно је исто Р Ми смо још у почетку казали, да васпитање духа или боље да речемо у опште васпитање није ништа друго, до стварање прнлика, које васпитавају и отклањање оних, које сметају васпитању. Аналисање знања дечијег није ништа друго до вођење у цриродни ред и уклањање онога, што је лаж: није знање. Ово пак зар не сачињава васпитање духа 2 Са свим .... Ми кад говоримо о појавима с којима се треба упознати не говоримо друго, но о васпитању духа.

..., Учитељ аналише знање детета ловоди га у ред, а оно што је накарадно ништи ин тако крчи пут васпитању духа оном,

које је својина родитељске куће. Истина, установом школе издвојено је оно, што треба да буде предмет васпитања у родитељској кући, а шта у школи. Васпитање духа у родитељској кући разликује се од васпитања у школи. Дух се у родитељској кући васпитава готово вољно, а у школи не. Док је дете у родитељској кући, оно бира оне појаве, које избере његов дух без да их доводи у неки ред, па да их тада разгледа, а у школи није тако. Поред тога што се узимљу „прописани појави“ још се доводе и у ред, па се тек онда разгледају. . . . И ако је ова подела, учињена ипак сваки свесан учитељ ваља да не гледа на њу, но да се маши и оног рада, што је строго узео својини родитељске куће. Иначе а и овим школа је легло мотива, који јачају ништење рамању развитка дечијега духа.

Када би се променио положај мастера, тада би се још већма смањиле сметње васпитању духа у родитељској кући. Овако је рђав положај матера још и увећао сметње развитку, или боље рећи васпитању духа. Но и ако су увећане сметње развитву духа дечијег у родитељској кући и то оне, које и иначе постоје, по самој природи васпитања духа дечијега, и ако дакле постоје сметње ипак зогу се прописати правила општа, по којима се ваља васпитавати дух у родитељској кући и то без да та правила паралише економска страна друштвена. Сада да речемо коју у кратко о важности васпитања духа у родитељској вући, а после да изнесемо правила, којих ов ваља држати у васшитању духа у родитељској кући.

Васпитање деце у родитељској кући може се упоредити са оним саветом, кога да какви човек неком путнику. Он му каже путниче иди овди ин овди, па ћеш доћи до жељене мете. Ако је овај дао погрешно упутство, шта ће бити од оног путника Р Он ће се ломити по путовима, који не воде

"жељеној мети; ломиће се и неће доћи до

цељи. Тако исто је и у васпитању детета.

| Друштво и природа јесте мета ; путова има