Učitelj

Односно рада наставника четвртог разреда (са малим изузетком у рачуну и граматици,) држимо, да потпуно одговара захтевима сувремене педагогије, а успех је показат такав, да би исувише било више штогод тражити од онога, који са онаквом децом не ради ни пуних пет месеца. Оцена, коју је овај наставник добио није баш тако незаслужена, те да се о њој што говори.

Сваком мора пасти у очи и сваког мора зачудити кад би — као што г. Петровић вели — наш ревизор 0диста баш захтевао, да се предају „заповеди божије“ и „богородице дјево.“ Нама није познато даје он ово од којег учитеља у округу захтевао. Нарочито за „богородице дјево“ најмање му се може пребацити, јер је причао, како је — предавајући ту молитву и сам до убеђења дошао, да је треба, избацити — о чему ће — рече — надлежном и предложити. За „заповеди“ је говорио, да их вешт учитељ може разрадити тако, да ће му за морално васпитање доста користити, јер би их

чног и дечијег живота. Нигде се пак није изразио, да их треба учити онако, како захтева н пр. какав Сретеновић и други.

Врло је неумесно, што дописник називље нашег ревизора непажљивим, и што му пребацује, као да је „допуштао да се чине огромне грешке па и саме штекулашије.“

Односно грешака, које су се — тако рећи — моментално на испиту примећавале, казали смо своје, али да су те грешке биле тако „огромне,“ да чак наставнику на белешку утичу, било би и сувише педантерије, која би се најмање и самом дописнику допадала.

За оно „лукаво лице,“које се — по дописнику — на испиту показало вешт мајстор у шпекулацији, и кога нам је изволео и казати, не ћемо ништа говорити, јер га изближе не познајемо; а тако исто не можемо говорити ни о њетовој „шпекуладији,“ јер нам она није пала у очи тако, као нашем дописниву. — О раду и успеху његовом можемо се с похвалом изразити, и одена

уплео у разне моралне приче из оби- | која му је дата заиста је умесна. —

Одговор писцу чланка: „Педагогија као наука“.

Па

Ко би се надао, драги Ристо (знате писцу чл. „Педагогија је као наука“ име је Риста), да ћеш ти у 1. одељку твога члан.) онако писати о мислима казатим у моме чланку 2 !>) Чуђење је са свим оправдано, јер ја, просто на просто, нисам могао да појмим, да ћеш ти једну.ствар у извесном случају схватити овако, а у другом — друкше. Али та је вража с тобом. Откуда то

љ 1.л6р. Учи.“ од 0. г. 1) в. Би 6. бр. „Учит.“ од 0. т.

баш да. једне и исте мисли могу бити и непогрешне и погрешне! Само је једно од тога двога могуће; обоје никако. ж

На крају мога чл. „Педагогија је наука“ стављена је примедба, како се нисам слагао са писцем те примедбе, то сам противу исте писао уредништву „Учит.“ После неког времена, (20 Марта 1888.) добијем писмо од нашег друга Ристе у коме ми вели, да је он (главом он и нико други) писао оне примедбе, и поред осталог шаље „утеху, :