Učitelj

88

вац нехотично пожртвовао народну наставу ·

и васпитање учитељским периодама и ревизорским дијурнама!“... „Отуда непојамни чин, којим се садржина васпитања и наставе баца на жртвеник туђинске одеће њиове и квалитет васпитне материје баца се у чељусти бројног васлитно — просветног „молока.“ Наивни се законодавац у свему на туђина угледао, п свуда садржину пожртвовао па и у ономе што учи наука педагогија као једини компас који је имло у рукама кад се тражила обећана земља ђаспитања и просвете преко „пучине“ ол ревизорских дијурпа и учитељских перијода.“ Даље излаже како данашња индивидуална педагогика свата васпитање и каже да је то само у теорији, а у практици се са свим друкчије ради. „Са практичног становишта, вели педагошка и у опште тако звана просветна интелигенција ни мало се не разликује од попова, који са, предикаонице причају своме стаду највеће човечанске истине (р) а у практичном животу често су испол нивоа и последњег друштвеног талога ('). Не гледајући на све предике педагошке науке н на сва теорисања и брбљања (!) просветие ннтелигенције у опште, од школа св у истини, у самом раду, на чрактици ништа друго не тражи но оно што ће природу дечију не усавршити но дегенерисати.“ (Стр. 88). Даље вели да се не гледа каки је учитељ по карактеру своме, (а, у колико их ми познајемо, ве41 писац, учитељи су у опште људи сићушног меркантилног карактера који гину за крајцаром, а од таквих људи нико се ни чему добром не може научити“). Него се вели тражи од учитеља, да, ли је или ње научио децу по извесном калупу извесву читуљу од речи н реченица, које немају апсолутно никакве вредности за живот ни дечији ни одраслих!“, Џа онда извикује: Ето, на то се данас своди у нас задаћа народног нашег васпитања и просвете.

„Тиме што поменусмо само се узалудно, вели, проћердава народна зграда око Фраза без значаја, а грозе таввог система тек ћемо видети из овога што ћемо сад говорити. Учитељу да би добио периоду, ваља,

добити од ревизора бар најмање врло добру оцену, а то се свега у гланоме уоже учинити на два начина: или улагивањем

око ревизора, ревизорских пријатвља и љуДи иначе од уплива, или употребом свих сатанских срестава, која. је само кадра изнаћи гроза борбе зла опстанак, или на послетву и једним и Другим!“ Онда прича муке дечије и учитељске само да добије учитељ „врло добро“ или „одлично“ и спомиње да је некада, и сам дизао гласа противу ове грозе у нашех васпитаном систему, па вели: „али све у залуд, нашој се просветној интелигенцији не свиђа да испусти из својих шака ревизореку диктатуру и користи које су е њом везане, с тога се у нас и одржава така установа, која је можда једина снога, рода у целој целцатој друштвеној васедени“ .... „А тешко си га народу, вели, где до тога дође и где су највећи пријатељи у истини крвни непријатељи !“

Онда вели да је то, што је рекао, за свакога јасно, „само је нејасно за саму кратковидну и наивну просветну пашу интелегенцију. А нејасно јој је с тога, што она цени ствари само по површини и прихвата се за љуску, на језгру се ни мало не осврђући. Она се прихвата, само ва Фразе, које и у најбољем случају, у деце на једно уво дођу а на друго изађу, па њих само цени, њих ради школе подиже, учитеље награђује, и шаље ревизоре и тако мисли да се народ може васпитати и просветити !“ Сад то оправдава па веди; „Но и ово није никако чудо,... цела наша просветна интелегенција састављена, је из „златне средине“, из голе средовности, која,

· из модног мишљења не иде даље. Па и

ретки изузетци, веди, ту могу само заједно са Сократом рећи „само толико знам ла ништа незнам“. Јер, „тако је широка област народног васпитања и образовања, ако се хоће да те речи имају каквог значаја. те се слободно може рећи, да су не само поједини васпитно— просветни умни и практични великани, на том пољу мањи од малене деце која још брљају .... по пепелу но шта више и све данашње генерације, па и сав „просвећени деветнајести век“ је-