Učitelj

159

сунце да се клони западу зове се подне.“ Не заборавите да се ово говори деци П. разреда, па не морамо ништа више кавати. То су само крупније погрешке у овој књизи. Сад да кажемо неколико речи о другој једној мани ове књижице.

Кад се пишу књиге треба добро отворити очи, али кад се пишу књиге за децу основне школе треба озбиљно пџазити да, је све, што се каже, казано тако, да деца лако разумеју. Није довољно да се само казује и ређа, него то знање, које се деци оће да каже, треба да је завијено у згодну форму како ће деци бити и разумљиво и занимљиво. Ту треба бирати речи, бирати реченице и угађати којим ће се начином неко знање дати детету. Кад кажемо да ваља бирати речи и реченице, не мислимо да треба бирати китњасте шарене Фразе, и цифрати ваздан, него баш напротив бирати речи и реченице, којима ће се казати просто и јасно оно шта треба. Фразирање може поднети свуда, само не кад се деци прича. Н. пр. кад се у историји каже „Азија. ја колевка љутства“ то је лепо речено. Али кад се тако каже деци, то је само да се тупе зуби. Наш писац „четири год. времена“ има, ту ману, да извија које какве фразе, не обзирући се на то оће ли то деца разумети или не и оће ли каква лепа Фраза бити и за децу, којој се прича. Ево н. пр. неколико Фраза, које он казује деци П разреда : „Џрезрела трава пада на земљу и моли се снегу.“ „Овим младицама суђено је да преко зиме угину.“ То вели за озимну пшеницу, као да њене „младице“ преко зиме угину, што у осталом није истина. „Преводе се музаре с паше на суву рану.“ Ово је сигурно прочитао у каквој пољопривредној књизи, па преписао за децу; а није могао да каже просто: у јесен нестаје траве у пољу за стоку, зато се мора да рани сеном, и др. раном у штали. „Врабац св зими гагњури у свој кожуљ пи вири испод крова, неће ли газдарица међу живад бацити жита, да се послужи обичајем незвана госта ; онде оџет куца сеница за милостињу, док зебе облећу сењаке и хамбаре.“ Ову

фразу писац је ставио под наводницама, из чега се види да је ово негде нашао, па му се учинило лепо и утурио га у своја причања деци; а није прво помислио да ли ће ово бити и за децу „лепо казано.“ Сем ових има још фразе н. пр. „Маслачак после неког времена натне своју белу вунасту капицу округлу као ора.“ „Штбље и дрвеће ита да се одене за празник пролеће.“ „Све празнује празник пролеће ит. д.“ Ето таквих и њима сличних Фраза прича се деци П раз. То се све чини у овој књизи зато, да причање изиђе што китњастије без икакве нужде, а на штету саме садржине. Осем овога има, још врло млого речи и израза, које је писац свуда трпео не објашњавајући их н не водећи рачуна да ли их деца разумеју. Говорећи о животињама, биљу, радњама, усевима и др. у разна год. времена он само ређа гао да то говори онима, који су учили и пољску (привреду, јестаственицу“ и др. предмете. Н. пр. помиње: јела, бор маловина, вења, игласто лишће, ђурђиц, мрква, ивекла, рчак, тетреб, дрозд, кукци, и от. д. и ако деца овебиљке и животиње не знају, Тетреба знам да није ни он видео, нити би што о њему знао, да није учио зоологију, а он га тако комотно каже деци, као што каже врапца. Сем ових речи има још н. пр, озимицу, озима поља, украс, звучну песму, славак (м. славуј) прижељкује (ово је сигурно позајмио од каквог пџесника н, пр. Мите Поповића), јарица сокова, миришљави сок, младица ит. д. Можда би мање замерили писцу, да је то неко, који није имао посла са децом, али то је писао човек, који има посла са децом [Ги Прав, и то децом из ослобођених крајева, којој се често морају објашњавати најобичније речи, које у обичном говору врло често долазе.

Има и неколико речи, у овој књизи, које је писац сковао сам и управо накарадло лепе српске речи, н. пр. клокоће орао, вијалица (м. вејавица.), окањушило се лишће, гамзи, зрика и још неке.

То су главније грешке и мане ове књиге. Да нам се не би пребацило како смо овде изнели само рђаве стране ове књ. а ни једну