Učitelj

прво, јер онога другога веома мало има и може га имати. Огладнела и озебла змија пре уједе, но ситаи угодно расположена .

Око куће свуда ђубре, које би на њиви и дивади било неоцењено благо. Наш народ не уме још да штедии рукује са шталским ђубретом, а камо ли да прави друге врсте ђубрета. „Не. чистоћа је благо на неправом месту“, рече један професор Хигијене на универзитету Л. Узмите је одатле и метните је на право место, она ће вам бити благо. ногради и воћњаци, то су прдва места њена. И две су добити ту одма: једна где се оно тури, а друга је где се оно узме. Онамо род; овамо чистоћа и здравље. Наш народ нема ни једну . . . У Роготу лежи ваљда од педесет година неколико стотита кола, ђубрета од поштанских коња и сена, и нити ко нуди нити ко тражи да купи те да носи на њиву и ливаду !.. Око сваке куће, у свакоме селу иу свакој вароши оваких примбра страва божа.

ЈА воће% Оно је остављено природи да га она и чува и калеми и гледа. (Оно што се где у коме селу и у коме крају застало, то и стоји, и расте и роди, ако оће, и што оће. Наш му народ мало утиче на ту његову природну самосталност. Где је окопавање, где је сасецање сувих грана и чишћење од гусеница, где је калемљење и сађење у реду и према оној страни која је најугоднија за сазревање ' ељан сам био да видим какав леп воћњак: шљивар, јабучар итд. али га готово на целом путу нигде не видех. Све је то онде, где га је природа и

Њиве, ливаде, баште ви-

ви

случај посадио. Као да се воће у нас још сматра за луксув, као год у ва| роши чистоћу што сматрају. А незна | се колико оно користи здрављу кад се | једе, и колико новчана дохотка оно може да донесе. А колико је њих што умеју да праве изборе од најбоље сорте јабука, најбоље сорте крушака, шљива, грожђа, ораја итд '

А стока % То су жалосни кржљавци, који се од дивљих својих предака раз| ливују само у томе, што су постали тромији и мршавији. Овце и које како али кад човек погледне волове, краве и коње, не може а да му не падне на памет онај извештај једнога Енглеза у њиним. једним новинама, у коме описује наш народи нашу земљу па вели, да у Србији нема коња, но неких малих животиња колико козе, налик на коња. То би се исто могло рећи и за говеда, само мало друкчије. И одиста, ко је навикао на оне велике коње у Енглеској и Немачкој, њему ове наше животињице изгледају као козе. Говеди само да је више на број а ни једно му није гледано и урањено. Нити му је оно во што он зове во, нити оно крава што он зове крава. Оно је прво удављен мученик, ово је друго исдеђена мршавеља. Чини ми се, да би и севапније и економичније било, да наш народ има мање стоке на број, а боље да је чува, и да пати бољу сорту. Но ово вештачко одабирање и размножавање онога што је боље и корисније као да је у нашега народа сасвим непозната или споредна ствар. И ту се пати оно што

случај размножи и запати. Остављено | је дакле и ово природи самој, као и | све друго, а да људи немају никака