Učitelj

ност, јер то правда тражи, и стараћу се да вам и то не буде излишно.

Хтејући да нагрди „Учитеља“ он наводи за пример чувени говор Ди-Боа-Рајмондов: „Културна Историја и Природне науке“, који је штампап у „Учитељу“ од прошле године. Па наводи нека места која, је преводилац тога говора био изоставид. Та се места тичу лепе Форме и облика. Њима писад оће да докаже како „Учитељ“ мрзи на лепу форму и облике. Он мисли, да је лепа Форма и класицизам свеједно. Леџе Форме има у целој природи; ње има у свима, наукама и језицима ; она припада класицизму само ралатпвно, па она у њему црџена је опет из природе. Тиме дакле није узео класицизам ни мало у заштиту. Даље, и кад би био крив преводилац за, она изостављена места (ја мислим да је крив) опет није крив „Учитељ“, који није могао контролисати преводиоца за све појединости, но је оставио њему. Па и то нек буде, пек се не криви преводилац сам но и „Учитељ“ који је штампао такав превод, опет је ли г. писад живео у Орбијин припадао интелигенцији, која води рачуна о нашој журналистици и литератури, те видео како је у првим својим бројевима, под новим уредништвом „Учитељ“ обележио: свој круг и правац и дошао до убеђења, које му не би дало да учини листу овај прекор» И ту је дакле био неразложан. Даље, Ди-Боа-Рајмонд је Филозоф новога Еритичнога правца, који прима све оно што јесте и што ваља па ма коме другоме екстремноме правцу или партији припадало, а не прима све оно што није и не ваља па ма чије оно било. Ди-БоаРајмонд ће и латинскоме признати исто онолико, колико ћемо му и ми увек признати. Али писад се врло рђаво адресовао на њега, ако мисли да га он заштити у ономе што он оће. Исти Ди-Боа је прошле године у седници природњачкога друштва, у Берлину рекао од прилике ово: Господо, с тужним срцем помињем вам велики губитак који је у овој години задесио природне науке. Највећега биологе данашњега века нема више међу живима. Дарвин

178

је мртав у пантеону лондонском. Господо! да ме је Дарвин други Копернпк деветнаестога века. Онај је начинио револуцију на небу; овај је учинио преврат у живој природи органској на земљи, који је заватио све науке, и коме нема равна у Историји човештва.... А наш нам писац узвикује: прођите се Бихнера, Хекела, Бокла, Дарвина и др. па нас упућује у Езопове басне и стари и нови завет ! Колика дакле разлика измеђ Ди-Боа-Рајмонда л нашега писца ! 2 Овај, најбољи критични преставник данашње науке, особито биолошке, вели, да нема већега великана од Дарвина ; а наш писац иде две иљаде година, назад у басне. Онај и баснама признаје њиву релативну вредност; овима они нису ништа и одбијају људе од њих....

А што нас писац упућује на Песталоција, Дистервега, Либена, Коменскога Дитеса, то нам је особито мило. Песталоције нас је научио да мрзимо механизам и Формализам у настави као што је нпр. латински, а да гледамо оно што је кори-

сно и што се види. Дистервег нас је на-

учио како се око тога и за то води очајна борба до истрајања. Либен нам је показао, како се у практици изводи оно што радионална, начела Педагогије пропишу, Днтес нам и данас показује како ваља из наставе сузбијати све оно што води неразумевању и брбљању, па макар то биом славни латински језик. А Коменски је друга величина словенска, која је започела и истакла се нада све туђе величине и надмашивала их до у несравњивост. Видите сви случајно, који не говоре баш толико у прилог пишчевих тенденција. Пре је њих баш владао класицизам по школама у потпуном смислу, јер се све учило на латински. Коменски је био први војник за, матерњи језик. Те тако и ми можемо упутити писца свима овим великанима, те не би ли ми мали, писци оних ситница И одговора , променили мало своје гледиште и ублажили своју превелику ревност за изнемоглом Венером.

Сад долази најкарактеристичније место. Долази место, које најлепше карактерише