Učitelj

ва

све једнаки. Ту ће залуд писац издизачи човека из ове у другу неку природу, и приписивати му неке особине, које он занста може имати, али само својим дугим и правилним развитком. Човечанство је заиста признало, и признаје и неке друге законе, којих у животиња нема или се барем мање виде, а то су морални закони. Људи живе у заједници. У тој заједници" су поделили сав посао тако, да сваки ради за себе и све, и опет сви заједно за“ поједине. Сваки треба да чини оно што је добро, а да не чини оно што је зло никоме. Што се више умножавају одношаји друштвени, то се све више развија и морал у њему. Васпитање има и то да обувати и да се стара о развићу његовом,“ Па за што писац то пије обуватио, и показао лепу потребу моралнога образовања, и праву садржину његову, но доказује да „животиње немају поштења,“ и само пита, и узвикује с неким мртвим фразама: „достојанство,“ „светао образ,“ „част“ и понос,“ „заслуге,“ „вредност“ и „уважење,“ и „поштен карактер“> Мисли ли он, да је тиме што год допринео да се појми моралност у друштву, и да се барем одредило само: шта је то поштење, и у чему се оно састоји Мајке ће и даљо мислити: поштење је само то, кад сам ја моме мужу верна. Ученице виших девојачких школа ће и даље држати: поштење, то је то, да не лажемо. И питомци учитељски шкдла остаће опет само при своме: да је поштење то, да се ништа не крије, но да се све отворено каже. И шта им је писац онда казао с голом речи: „поштење,“ и „поштен карактер“р А Фразе: „достојанство“ „част,“ „понос,“ „вредност,“ уважење“ ... у којима писац гледа срце моралности , језгро свега морала, не објашњене и даље ће остати у глави читалаца само магла, одвојена сасвим од живота, и шта више, несхваћене како ваља, и схваћане наопако, могу донети врло рђавих последици у истинскоме моралу, у чистим моралним односима. -

После овога писад говори о знању како и оно спада у „задатак васпитању.“ Па ни ту нема савршено ни једнога примера, никака развијања и доказа, да се дух човеков развија и сам по природи својој и ла је потребно да му помогнемо и дамо така и така знања; да се обазре на све одношаје људске и зла која долазе од незнања, (или наопачка знања), но сасвим догматски вели само ово и овако: Без знања не може бити правога поштења, не може бити ни разумевања и произвођења лепоте (!), не може бити ни вештине у раду. Без знања нема ни здравља. — Ко не познаје људе и друштвене законе, тај не може свесно (паметно) да ради ни добро ни зло (!); а шта човек несвеспо (без свога, знања) и случајно уради, то му се не рачуна у заслугу. (!) Ко не познаје природу и људе, тај пе може ни лепоту осећати, нити је може сам стварати, — и ту дакле треба знања. Без познавања разних истина, (а шта ли је то знањер то је ваљда нешто другор) не може бити ни намерног ни успешног рада. (2) Напослетку, ко непознаје природу и њене законе (то је сад нешто треће, а познавање истана и знање, (то је сасвим друго !), тај не може да се управља, како треба, по тим законима и по том не може да сачува своје здравље. (Писац заборавља да се и све животиње управљају по природним законима, а не знају их, и боље чувају здравље од човека). — да све то потребно је дакле знање, потребно је изучавање наука, које нам казују истине о природи и о људском друштву; -- паза то је и то врло важан задатак васпитању.“ Ето то је све чиме је мајкама српским и оџима које ће то да буду показана потреба интелектуалнога развиткар Да ли ће мајке знати што год више кад прочитају ово, но што су знале пре зитања, то би веома вредно било да чујемо од њих.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

Одтоворни урЕДНИК Драг., Топлица учитељ

КРАЉЕВСКО-ОРПСКА ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА