Učitelj

252

се учи да каже само једну или две реченице, па да чека на друго питање. Може

ученик овако знати да одговори на свако

питање, а кад му дате да прича што год из Историје сам, он ће трпати час ово, час оно, што треба после да се каже, казаће пре, и обратно, па ће се после враћати, на оно, што је требао већ да каже и тако место лепог причања, биће нека збрка. И сам сам овако радио пре, па сам се уверио да је причање млого горе и да је боље кад се при пропитивању, нарочито у Историји, избегавају млога и ситнија питања. Дешавало ми се често и то да ђак уме да одговори на свако питање, кад

му ситнија питања дајем; а кад га пустим ла ми мало подуже прича, онда почне па тек се упекља и стане. Види се да зна, ама не уме да га тачно исприча. А знање, које стоји само у глави, а не може да се увек и другоме лепо и јасно искаже, не вреди бог зна колико.

Можда се ово само мени овако чини зато, што имам децу, која врло рђаво и погрешно говоре српска; али ја ово помињем само, па други нека пробају и нека виде, да ли је боље овако или онако.

ду ј

КБУИУЖЕВНИ ПРЕЈ ЛЕД.

Поуке о васпитавању деце у роди- | само крајности. Зампслимо да се детету

тељској кући, за образованије српске матере и за употребу у вишим девојачким и учитељским школама, написао Др. Војислав Бакић, професор. (Ово је дело наградила „Сриска Матица“ из накладе Ј.и 1. Остојића. Цена је 60 нов. = 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића. 1880. Стр. 1—187.

(НАСТАВАК).

Као што се види, писац је узео све по две врлине. Најпре сада говори о првима, двема. Ту вели: „Не треба детету давати све што затражи; не треба му испуњавати сваку жељу, и не треба му дозволити да одступа од реда, који родитељи за њега утврде. Тако ће се оно мало по мало навикавати да се ограничи само на оно, што је дозвољено н што може лако постићи; — тако ће се навићи на уредност и умереност у свему.“ Писац дакле оће да

се пропише ред џо коме ће да се живи и .

који ће деца да слушају. Писац и ту греши. То је и за децу штетно и за родитеље одвећ тешко. Да бисмо то увидели узмимо

све на свету брани и да му се ни једна жеља не испуни. Шта би било од тога. дедета 2 Очевидно оно би постала проста, машина за вршење туђе воље, без своје воље и без срца. А кад се њему ни једна жеља не испуни, пи једна радост не учини, како би оно способно било да је учини другоме 2 Оно би само мрзело овај свет, који му не чини никаку радост. И умна страна би била јако оназађена овим ограничењем. Оно би само памтило и мислило о ономе што мора. Штетовало би дакле веома млого. Е па сад, што производи ова, крајност, коју ми постависмо, то исто производи и њена минијатура, само наравно у мањој мери. Сад поставимо другу крајност. Нека се детету ништа не забрањује, нек му се даје све што оно затражи, нек му мајка и отад чине сваку жељу његову. Шта ће бити» Прво, остаће љубав, неизмерна љубав и оданост детиња према оцу и мајци, па се развија још и даље, а 10 је најјача и пајсигурнија основица сваком правом васпитању, и срећном животу породичком па и друштвеном, јер се та љубав после с породице преноси на друштво. Друго, дете ће у томе стећи толико иску-