Učitelj

24'

каким се оценама могу ученици превести из млађег разреда у старији. Али надзор над тима оценама, које преко године даје наставник, има да изврши о годишњем испиту сам надзорник. Према томе препоручује вам се да и ту дужност извршите онако како је означена поменутим правилима, а нарочито вам се обраћа пажња на пропис чл. 5. и 6. истих правила, који се изриком на ваш посао односе.

ТУ

Ученицима одличним по учењу и владању раздаваћете по свршеном испиту као поклон књиге, које су одавде појединим школама у затвореним пакетима разаслате. При том послу пазићете да се у сваком разреду раздели по онолико књига колико је на пакету за дотични разред назначено.

(СВРШИЋЕ СЕ).

САМУМ,

Беше око по дне, како оно само може бити усред лета под ветрим небом у окорелим пустарама арапским. Од једном

поче да дува с Југа јак и врео ветар, а.

ваздух постаде загушљив. Ја и мој друг згледасмо се и упитасмо један другог, шта,

ово значи шта ће то бити» Ми упита-

смо и нашег вођу Салима, који већ беше увио своје лице у огртач, и пригрлио камилу око врата, па нам не одговори ништа. Салимова два друга, оба Бедуини учинише као н он, и они ћутом заћуташе. На послетку место одговора на наша питања показа нам руком Салим неку црну чергу, која на сређу не беше од нас далеко и рече: „Пожуримо се до оне черге; ако до ње стигнемо, онда смо спасени !“ Још додаде: „узмите се на ум, да камиле не стану и не легну“, па онда ошину добро неколико пута камилу, а занемео као и пре.

Ми гледасмо са страхом чергу која беше око двеста корачаја од нас далеко. Ветар беше све вредији и јачи, и с највећим напрезањем, терасмо, животиње напред. Хоризонт постаде од једном тавно љубичаст, и неки загушљив дах, јурну К нама као из какве вреле пећи: од једном почеше се наше камиле витлати, колена им се почеше савијати, и оне хтедоше лећи.

То беше Самум.

| | |

Ја и мој друг по примеру наших Арапа бесмо увили наша лица, добро, а ударцима терасмо посрћуће животиње напред, нашем једином уточишту. Ваздух је био тако мрачан а врео да се чинило, као да се пакао из дубине земљане подиже к нами. Сасвим на време стигосмо черзи, баш кад најјаче беснијаше отровни ветар, и лежасмо сви на земљи, опружени под чергом, скоро да се угушимо, ал ипак у заклону : док наше камиле с опруженим вратовима, лежаху као мртве на пољу и чекаху да бесна олуја прође. Кад ми у чергу уђосмо, беше тамо само једна једина жена, једна бедуинка а муж јој не беше дома но беше с камилама отпутовао некуд. Кад виде нас петорицу где улетесмо у њену кућу, без поздрава, или какве друге пријатељске речи, нададе дреку и ларму, називаше нас лоповима, убицама и Бог те пита чим још не. Наш вођ, да је умири рече јој само „добри пријатељи“ и без да што даље рече простре се по земљи. Ми сви учинисмо као и ов.

Тако остасмо једно десет минута, и за то време осећасмо неку испрекидану врелину, као од врелог гвожђа. За тим се поче черга од противног ветра трести, (лупкати) и по томе познадосмо, да, је олуја прошла.