Učitelj

924

ља да знају шта треба тој читалачкој публици па то да јој и дају. Тако ће читалачка публика чувати своје писце и потпомагати развитак свој и своје књижевности, а писци ће користовати и једноме и другоме. Књижевници ће, место горчине, жети сласт, ако не претерају у својим захтевима ; читалачка публика ће осећати све више користи од књиге и писмености, ако не буде претеривала у својој ладноћи. Ваља знати, да се, с осталим развићем тек, развија, и читалачка публика и потреба за читање. Читање или је луксуз, или је потреба. Ако је луксуз, оп тражи већ толике друге подмирене потребе; ако је потреба , она треба да се осети. Чим нема читалачке публике, значи двоје: нема оних , који ће да луксузирају, и не осећа се још потреба. Али они, који су позвани да намерно утичу на овај свет, на васпитање и образовање његово, на целокупан развитак његов, да га убрзају и чувају од странпутица, не смеју се ослонити само на овај природан ток ствари, и пустити, да оне саме иду онако како иду, без утицаја нашега на њих. Цела је истина, да смо ми 'немоћни да променимо у основици ток њиов, али га можемо модификовати и својом метафизичком унутрашношћу у млогоме мењати ову спољашност. Они, који су позвани да развију своју унутрашност и да њоме развијају и друге, и утичу на спољашност, морају будити публињу на читање исто онако, као музиканти на своју свирку и певачи на песму. Они морају наметати своју робу као оно трговци по дућанима своју. И

у колико је која роба племенитија и

узвишенија , у толико је агитација за њу похвалнија. Свака струка оће својих радника и агитатора. И што их која више имадне, то ће боље напредовати. А кад је то читање, једна од најкориснијих вештина на свету, која носи толике користи са собом , онда је атитовање за њу оправдано исто онако, као терање омладине под морање у школу те да је она ту изучи.

Чим би се боља агитација вршила, у маси за читање и књигу, одма би се књижевност кретала јаче, и јављали би се и књижевници све нови и бољи. С књижевношћу и књижевницима ширила би се и богаштина умна и вештинска, а с тиме би се пео и општи ступањ образовања и културе наше све вите и више. Што више немара и нерада, то више назатка и чамовања на једном месту; то је Факт.

И опет видимо ошшти закон, да је у друштву све повезано једно за друго, и да једно од другога зависи. Да се по томе ни књижевност ни Књижевници једнога народа не могу развијати независно од читалачке публике којој припадају, нити читалачка публика без својих књага, агитатора и књижевника. Напредак је народни сума напредака појединачних, енергија, његова. сума енергија у појединаца његових. И овде се види, како је појединац немоћан у овој сложеној машинерији друштвеној и органској,

Џа на шта излазимо '

Књижевници нека чине своје; агитатори нека чине своје; свави нека зна да напредак зависи од свих, па нека прво он сам буде читалачка публика , па онда нека склања и навикава на то и другога, колико може,