Učitelj

имају ; он је несрећан с оним што нема. Благо опоме што не зна ништа ! Он се умори, па спава; огладни, па једе; ожедни, па пије; затреба му нешто , постара се да га добави; зажели нешто, потражи га. Све за себе и своје потребе. И довољна му је та своја брига, а туђу не уме да води. И ето срећнији је од нас, који оћемо две бриге да водимо: и своју и туђу... И ја обе не могу бринути. Или морам своју или туђу. Пошто своју морам, аво ћу да не угинем, то нећу туђу. Ето боље живе сви, који само своју бригу гледају. Они имају да иду, да опорављају и своје неизгубљено здравље, а ја немам да идем да опоравим ни своје изгубљено. А зашто сам ја губио своје % Не за себе, но „за другога“, за све; да помогнем свима. Па себи одмотао, а ником не помогао !....

И заиста, за младога књижевника нема опасније раскрснице, но што је, чини нам се, ова. Он мора поћи или у лево или у десно. Или се и даље упорно и тврдоглаво борити с том не-

читалачком публиком и срећом светском , па се изложити пропасти); или

се манути свега тога, огласити писање и Филозофирање за лудост, бацити та неблагодарна оруђа, перо и књиту, оставити се неплодна занимања с књигом, па гледати од чега се живи. Књижевност је пуста каменита њива, која мучно да да само онолико рода, колико сте гноја на њу метнули. Боље је обрађивати друге њиве, где треба мање неге и гноја, па да донесу несравњено више рода. А најбоље су оне, које с мало неге и гноја доносе највише рода .. -

И овде је моменат, кад наш млади вњижевник може да постане некњи-

њевник. Да прокуне књигу и штампу, да прокуне читање и писање, па да постане и сам неписалачка и нечиталачка публика. А да се лати занимања, које само највише користи и нерада доноси. „јез ехфтошев 5е 100сћепђ“, каже најекстремнији народ. И јесте, екстреме се додирују. Из крајности једне врло лако у другу крајност.

И да ли ова земља није имала врајноста % Зар она нема синова својих, који су некада почели да пишу и уче је с највећом ватром, па од то доба нису написали ни слова, или написали самб'оно, што ће неким случајем добро да се плати Зар их она и данас нема, и зар их неће имати док је ње! Па да ли је тиме оштећен напредак ове "земље % Није ни потпомогнут. Јесу ли корисне крајности Никако. Што би их више било, све би штетније било.

Џа куда ће наш млади књижевник после овакога исљуства ' Оће ли у крајност једну, или другу ; или ни у једну!

Никако, ни у једну. Само је средина благословена, на којој може све да расте сем зла. Претерана топлота, и преоштра ладноћа само шкоде. И на једној и на другој вене и гаси се живот. Пролеће и јесен, јутро и вече, најпријатнија су времена. А јануарски мразеви, илинске врућине, жега дневна и ладноћа ноћна најнепријатнији су нам. За књижевност нема боље среће, но кад књижевници умере своју ревност, а читалачка публика умери своју ладноћу. Ако књижевници претерају у својој ревности, а читалачка публика претера у својој ладноћи, онда је то опасност по књижевност. Читалачка публика треба да осећа и да тражи оно што јој ваља; писци ва-