Učitelj

506

лаба , па и ако г. критичар није ни "чим | добро“, што ја препоручујем родитељима

олакшао преглед истих, ја сам се потрудио да их распоредим по извесним групама. Према томе нашао сам, да има преко 70 примедаба, које се односе на сам предмет; неких 0 примелаба. које су произешле из несавесног оцењивања ; преко 10 примедаба чисто личне природе и чеколике примедбе, из којих се виде побуде и начин критиковања. — Ја се нећу упуштати у опширан одговор на те примедбе, него ћу се задовољити простим напоменама и кратким одговорима; и то ће за горњу цел бити доста; јер, као што ће се видети, Г. критичару и није било стало до тога, да се овим путем дође до неких истинитих ресултата. | Т. Примедбе, које се односе на предмет.

Оне се тичу садржине, обима и распо-

реда материјала, и начина излагања. 1. 0 садржини

Г. Ј. тражи, да се и 88: „вотињама призна да имају поштења, јер, вели, свега што има у људи, има и у животиња. — Но тај разлог не вреди, јер животиње немају н. пр. моћи говора, немају логичких појмова, немају ни свесног удруживања, као људи.

После, побија мој захтев, да је за одржање здравља потребно познавање природниг закона п придржавање истих — тим што вели. да животиње не знају природне законе, и боље чувају здравље од човека !

" Даље, тврди, да има људи, воји не уживају у лепоти, пи за то такав предмет мрзе и желе да га нема! — Рад бих знати, какви су то дивљаци; јер и мало питом г образован човек не мрзи лепоту, него је напротив воли пи тражи.

Т. Ј. побија естетичко васинтавање тим, што, вели, психологија не зна данас ни за једну особиту моћ душевну. — Ово последње нико и не доводи у сумњу. Али исто тако нико се не сумња ни о том, да има еететичкиг осећања у сваког човека, и за то нема ни једне потпуне психологије, у којој се не би говорило о естетичким осећањима. Даље, вели, да је „врло површно и не-

да поштују учитеља и његове варедбе и да тако и своју децу уче. Његов је „принцип, да родитељи савршено ништа не 2060<

| ре о школи м учитељу и његовим наредба

ма ни „с поштовањем ни без поштовања“. — А ја, напротив, знам, да сви признати педагози траже узајамну помоћ м везу између породице и школе у васпитавању деце; п ја сам у оној књизи поближе одредио, како се та веза може одржати.

Г. Ј. не да, да васпитаници буду усљужни према, својим родитељима и учитељима и да се упућују и навикавају на добровољну послушност; јер прво би било, по његовом мишљењу, улизивање, а друго се не може заповедати, — као да је то све једно, бити коме на услузи у разним пословима, и бити улизица, и као да је то све једно, упућивали и — заповедати !

Он каже, да ја грешим, што захтевам, де деца живе по пеком реду. То је, вели, за децу штетно и за родитеље одвећ тешко. За пример узима крајности! Каже, кад ба се детету све бранило — оно би постало машина за, вршење туђе воље. А „што производи ова крајност, то исто изводи и њена миниатура, само у мањој мери. Сад поставимо другу крајност. Јек се детету ништа не забрањује, нек му се даје све што оно затражи, нек му мајка м отац чине сваку жеељу његову. Шта ће битир Прво, остаће љубав, неизмерна „љубав и оданост детиња према оцу и мајци... Набољи је онај ред, којим дете само тиви. Најбоље је оно васпитање, где је дете потпуно слободно, њ чини све како волњ оно само.., Нека му атсољутно ништа не бране силом свога родитељског старешинства“. — Ово је нешто сасвим ново у педагогији, јер бар мени није позната ни једна педагогика, у којој се не би говорило о васпитној и школској дисциплини. Та то би морали бити „богови“, а не васпитачи, и то би морали бити „анђели“, а не неваспитана деца, где би се то тако могло радити и где би ресултат био »„неизмерна љубав и оданост“ ! А ја, који се по нешто разумем у педагогији, не видех тако што нигде, и нечух