Učitelj

527

допада, — онда би то значило, да је моје психолошко — педагошко знање 7 опште сумњиво ! — Та то смо већтри пут чули,

и ево то исто г. Ј. понавља и четврти пут, само да се не би како пречуло ни заборавило! Па шта излази из тогар Ево шта излази: Ја не знам пеихологију и педагогику, а г.Ј. зна. Ја сам моје незнање цоказао неким смешним „докторским“ испитом, некаквим десетогодишњим предавањима, и којекаквим књигама; а г. Ј.је своје знање Локазао нарочито „епохалним“ делима, „Цедагогика према другим наукама“ и „Фантазија.“ Према томе, са свим је право и правично, да се моје место даде „темељитом“ психологу и педагогу. А ако се то не учини, онда бар моји ученици нека знају, шта им вреди њихов професор псигологије и педагогике ; па, да се одврате од његових предавања, а да се окрену новој „звезди“, и да чују нову мудрост од најновијега „пророва 7.

Но г. Ј. није ни то доста! Он још запиње за неку „научиост“ и за неки „либерализам спрам религије.“ — Та не брините се, господине! Ја вама уступам првенство ну „научности“ и у „либерализму“; само не дам, да ми вређате част.

И још г. Ј. није задовољан! Јер још није употребио све изразе, којима би рад обележити моје незнање — само да се то не изгуби „у жагору.“ Још он мора да каже да је „вежбање деце у раду духовном савршено апсурд“ и да јето „просто трпање којечега |“ — ЕЕ, па кад ће већ бити крај

тој — ароганцији 2

Но још нема краја! Јер још свет може посумњати у моје незнање. И за тог. Ј. — не знам већ који пут — понавља „опет то али мало друкчије:“ „Али кака жалосна. одредба! С како мало познавања човековог телесног и душевног живота излази ово одређење! Колико незнања има, овде ! овако могу мислити само они људи који не знају везу између душе и тела, који не разумеју унутарњи живот човечији, који не знају најосновније законе Физичке и биолошке.“ — Е, сад је ваљда сав свет увидео, 42 ја незнам ништа и не разумем ништа ! |

" Па ево и ја то сад увиђам. А само се једноме чудим, како сам ја могао свршити то-

дике школе и ући у разна друштва и службе — са таквим незнањем. . · Ну да видимо и овде, из чега г. Ј. изводи моје „најосновније“ незнање и неразумевање. Једино отуда, што сам ја напоменуо, како би ону децу, која су телесно слаба, ваљало после десете године спремати више за дужовне радње, да не би пропала пре времена услед напрезања и онако слабе мишићне снаге. А на против г, Ј. хоће, да баш телесно слаба и бољешљива деца раде телесне радње: Здравље дакле никако несме одређивати детињи посао“ — Да ли сад да се ја и томе чудим, или да се чудим „најосновнијој “ дрскости „младога књижевника,“ која не зна ни за какве границе! Ноин чуђење је знак незнања, — и донста, ја. досад нисам знао, колико, вреди наш „млади књижевник“, и с тога му допуштам да ме и за ово назове незналицом, ... На послетку, г. Ј. жали још што своју ратику није надисао још у много већој опширности — у шнтересу писца и читалачке публике. — Но писац поклања критичару тај свој „интерес“ и жели му, да, добије и „интерес на интерес.“ Писац је „захвалан“ и ва оно „мало поуке,“ што је добијао од критичара „само“ у четрнаест оројева „Учитеља“ у течају неких 5 — 6 месеца, а нарочито је „захвалан“ за то што је бар десет цута чуо за своје „незнање“,

| да би се, макар и у „дванаестом часу,“ мо-

гао поправити, те да увиди, да „критика“ и „наука“ није „мачији кашаљ,“ већ производ — „славниг“ људи. ....А тако ће исто ваљда осећати и мислити и читалачка публика, за коју „славни“ људи спремају „публичну књижевност“ (в. Летопис), ако се т. ј. она не претвори у „нечиталачку публику,“ те да баш не ће да види, „да смо славни“ ..,

ТУ. Побуде и начин критиковања.

Г. Ј. био је тако „добар,“ па је сам каЗао, какве су га побуде руководиле, те је написао ову критику. Он каже: „Што нас | је пак једино на овај посао натерало, то · је пречишћење васпитниг идеја и начела,