Učitelj

кору земљину. Хемиски су процеси главни чиниоци и у постанку и развитку оргапског живота на земљи.

Са хемијским процесима прво су се почели бавити Египћани. Египат беше место гди се Хемије прво зачела, и то око 4-ог столећа пре Христа. Још тада знађаху Египћани правити соду, нишадор, стипсу, · кухињсу со; они прављаху разне боје и знађаху њима бојити разне биљне материје. Стакло није случајни проналазак Феничана, већ је дело руку Египћана са чег је ова земља посила име Хемије. Али дивље хорде "разориле су ово гњездо Хемије, те су сви њени зачеци потиснути из ове земље.

После Египта, трагови од хемиског знања опажају се у Грчкој, гди налазимо: Диоскоридеса, Плинијуса, Леуципа, Демокрита из Абдере, Емпадоклеса, који су се и Хемијски процесима бавили. Тако Демокрит из Абдере први је пзрекао, да, се тела из атома састоје, и цео је свој век посветио практичном испитивању. Емподоклес пак (460 пр. хр) узео је за основ класификацији тела, ватру, воду, земљу и ваздух, као проста тела или елементе. У време аристотелово и држало се, да нема више простих тела или елемената, од ова четири, и држили су да се ова. проста, тела једна у друго претварају. Аристотело је ове погрешне појмове у науку увео, те су на њену штету владали иљаде година; од Грка је ова наука прошла римљанима, који су понајвише старо прерађивали и тек по нешто новог додавали.

После овог лутања Хемије у своје првобитно време, она се јавља опет у Египту | око 4-ог столећа по хр. У Египту налазимо прво дело, које говори о Хемији, а писао га, је арапски поп Џафер, око 8. столећа, или као што се право његове име зове Абу — муса — џафер ал софи. Овај геније арапски, најславније међу арапским алхемистима, он се није се занимао само са познатим телима, него одкриваше и нова. Он знађаше за црвени и жути олова оксил, црвени живе оксид, бели аресеник, познаваше сумпор, царску воду, сублимацију и т. д.

Од њега и долази име алхемија (састављена од две речи ал и Хемија) која је |

ко

владала кроз цео средни век кроз 1500 година.

„У ове Хемијске обмане падали су хемичари непознавајући састав тела, држали су млога сложена тела за проста, са чега су дошли на лажне теорије. Тако жарећи оловну руду галенит на слобном ваздуху добили су парче сребра, па су држали да се ту олово претворило у сребро, незнајући да ова руда садржи сребра у извесној количини. Исго тако посматрајући како се на гвожђу нахвата бакар кад се мете у раствор плавог камена (калхантита), мисли ли су, да се овде гвожђе претворило, у бакар. незнајући за редукујуће дејство гвожђа на раствор бакарних соли, легирањем метала, видили су да метали мењају боју. Тако су видили да бакар постаје жут кад му се дода тутије, па су држали да се бакар претворио у злато. Са овог дакле погрешног схватања хемиских процеса и непознавања, састава тела, постала је лажна

теорија трансмутације (претварања) и још

млого других заблуда, које су владале у хемији и гутале од столећа Е столећу. Тако, да су је неким добима, обожавали, држећи да се помоћу ње може обогатити, и подмладити – држали су, да се помоћу Хемије може наћи „еликсир“ — камен мудросги, који би могао старце подмладити, 60-

гаље исцељити, стене у злато претворити, .

ит. д. Чешће опет тужаху се на њу да младеж квари, да је извор заблуда и обмана, да веру руши и лаксверне гура у бездну пропасти,

Из алхемије постала је Хемија. Проналаском стакла и пордулана, допринето је млото развитку Хемије, јер су се могли правити хемијски судови.

У Европу је прешла алхемија у време креташких ратова, који је довео у додир народ истока са западом. И у 18 веку алхемија. је била у свом највећем јеку. Тако се највише тежило, да се нађе „еликсир“ те да би добили, што више злата, јер европски дворови својим раскошлуком потребоваху доста злата, највећи научници тадањег доба бавили су се алхемијом. Знатнији алхемичари овог доба били су: у Шпанији Рајмундус Лулус, у Немачкој Ал-