Učitelj

радим сада2 да лаж, треба да искуси казну. То не могадох учинити што сам обећао да му нећу ништа, аћо каже; ако казним не би био доследан речи, а и други пут деца ми не би веровала, кад што кажем. Најјачи разлог да му ништа не чиним беше тај, што сам тиме хтео да одвратим децу од увијања у кривипама, већ да ми увек истину казују а не лаж, и да не укореним ово зло још вишеу њих. Ако би казнио, ја бих учинио да деца мојим речима никада не верују, да ми се не поверавају и да држе оно што су смислила, па ма их шта стадо.

Ја се окренем деци и запитам:

— Како гласи она пословица за. онога, који призна своју кривицу:

— Богдан Благојеваћ: „Ако је ко луд..

— Није.

— „Ко кривицу своју призна пола му со прашта,“

— Е, један му шамар опрости а један удари, рекоше млоги од ђака. Да казнимо, децо Немојте, веле неки. А штог За то, што је признао. Е иди на место, па од сада сваки пут право кажи. „Како право тако здраво“ вели пословица. И сваки ђак нека каже праву истину па му ја нећу ништа, а и други ће му опростити.

Напомена. Неки страни педагози пре-

107

АРМ

дечији суд, који ће осуђивати своје дру-

гове за разне преступе и кривице. Они то и у практику уводе. Надзиратељ — касација — то је старешина завода у коме је тај суд. Под паметним руковањем оваки дечији судови могу бити врло праведни. Ја знам једног мог колегу, који је тај суд у својој школи завео и хвали се да је врло строг, пажљив при расматрању кривица, узима у обзир све олакшавајуће и отежавајуће околности и на послетку врло праведну пресуду изриче. Ја то нисам опробао, што сам оптерећен разредима, али они учитељи, који имају по један или два раз-

реда, нека опробају и изнађу најправичније судије у својој школи.

Лаж оца утиче на сина. Још у почетку 1888 год. примио сам једног ђака у школу са једним шантавим оком. На зеници је имао мало бело. Ја за то нисам знао. Његов отац молио ме је још онда да, га пустим, јер је, вели, ћорав и ништа не види. Ја га нисам одмах пустио већ сам рекао да ћу га опробати и видети да ди му смета, а и немам те власти.

После месец дана долазио је Петар, детињи отац, у моју собу са неком тајном. Он ме шапућући питао: колико тражим од њега па да му пустим сина Давида. Ја сам почео да говорим гласно: да он нема пара да плати за ђака, јер је мој ђак скуп. Он се љутио што говорим гласно и молио ме да говорим полако. Пристао сам да говорим полако. Он ме молио да му кажем цену за ђака, па ће за даље да буде његова брига. Знао сам да је он од људи средњега стања и да нема пара да закрпи своју сиротињу, а камо ли моју, као што је он можда мислио, па сам му полако казао, да ја тражим за мога ђака, десет дуката. То сам тражио да би га добио, јер то он нема да да ни за десет година. Он ме запита да ли то тражим збиља И кад чу да збиља тражим рече: „Е немам толико; бадава; ја реко тражићеш нешто мало, па да се погодимо као људи“... и оде. Зар је то као људи, кад ја њему про-

поручују да се у школи од деце "образује | дајем за његове паре његово рођено дете !—

Данас ", су читала деца из 1 разр. Давид не пази; рекох да настави даље. Он тражи, тражи, па не зна где је, него рече:

— Ја не видим на ово око — показав десно око.

— Није, не видиш, него не пазиш Давиде. Изађи да стојиш.

Он изађе; после мало опот не пази. Опет рекох :

— Нека настави Давид. !

Он тражи не зна где је. Поче да плаче и нешто говори.

— Шта је Давиде2

— Оћу да тужим код оца.