Učitelj

131 |

даљи

вођа и други учитељ гди их је више, | или баш мора управитељ ' |

Ја ћу се радовати ако још ко про- | говори што о одборима школским. Само | лепо молим сваког оног да истину из- | несе, а не као што се оно како са стране учитеља, тако и са стране пред-

ДОГАЂАЈИ

седника све красно и лепо кити, на-

рочито пред изаслаником г. министра

просвете. 8 Марта 1885 год. У Брусу.

5 јомувовић

у ШКОЛА.

(НАСТАВАК)

М.

Задиркивања. 4 —12—1881 г. Пожали ми се Милорад Милошевић из [. раз. да га Славко из П. раз туче.

— А зашто те туко Милораде 2

— За ништа. Ја овде седим, а он сваки пут кад прође удари ме по глави.

Милорад је седео на крају.

— Што си га Ол. удараор

— Није; ја га нисам тукао, но сам само прошао поред њега и доватио га мало по глави из милости, као оно ви кад га волите кад зна задаћу.

— Та видиш Милораде, он вели да те волео 2

— Није ме волео; тукао ме. Све ме боли глава од њега. Кад год прође он ме удари.

— Је ли лепо то Славко што си то учиниор Зашто да га тучеш, па да се он мора жалити на тебе и ја да те карамр Како би то било да те неко за ништа

удара. |

Ћути славко ништа не говори.

— Да се преместите: Милорад да иде на Олавково, а Славко на Милорадово место.

Почеше деца да се смеју; мисле, ја ћу Славка да вратим у први, а Милорада у

_ други разред, јер (ваљада) рачунаше да се разред сматра по месту. После мало сетише се деца да сам Славка преместио на | крај да га неки од ђака удари те да види |

да боли. Почеше већ нехотички по ваздуху да праве шамаре.

Обојица почеше да се спремају за премештај. Ја им рекох: „после часа“.

После „одмора“ уђем у школу. Поглед бацим прво на Славка. Славко плаче. Погледам у Милорада, а он сео између два велика ђака, па му не дичи — мали је.. Погледам у ђаке, а они сви погледају час у Славка, час у мене, чекају шта ћу ја да кажем. Ја запита Славка:

— Што плачеш Славко 2

Он ћути; ништа не говори.

— ак, који не одговара на питања. није добар.

— Ударио га Стојадин, веле други ђаци.

— А што си га тукао Стојадине 2

— Кад сам прошао поред њега, као оно он што је пролазио поред Милорада, а ја га ударих мало, он узе „двајескињу“ (од дрваца) па ме појури с њом, а ја му ударих опет шамар и отех двајескињу,

— Ето, видиш, Славко, како боли тебе кад те други јачи удара шамарима ; а како ди је било Милораду кад си гати ударао сваки пут кад идеш на поље и с пољар

— Зар ми ове ђаке с краја до побијемо ; па њи то боли, веле млоти 88 Ни 1 па реда.

– Иди Славко сада на место, па други пут немој да чиниш тако.

Више му ништа не хтедох говорити, нити га саветовати. Саветовао бих та у другим