Učitelj

66

Пето; умети лако и правилно стављати питања, користити се дечијим одговорима, пострекавати “саме ученике“) "да праве изводе из онога што је се предавало; неопходно је гласоударе правилно изражавати, потпуно владати језиком, и навикавати ученике да се правилно и јасно изражавају ;

Шесто: љубав и истинска оданост послу, а тако исто и посвећење целог свог живота и рада на добро и корист васпитаника2.)

Из овога што довде рекосмо да се извести, да катихетички начин развиЈања заслужује особите пажње и изучавања. Постојало је мишљење, да предавач правилним испуњавањем своје тешке задаће, добија више за своје унутрашње (душевно) развијање, него ли они, које учи. Ова је примедба једнако важна и верна. Важна, зује учитељу жан заузети; истини се тога,

је с тога, што она укаположај, који је он дуверна је пак по својој што она. доставља, предавачу вишу награду за његов рад, награду, коју осим њега нико не може добити. Самопоувдање ствара се саморадњом. Ни један посао не потребује тог савршенства у толиком степену, кло

његове стране биће ако он упустивши се с децом у посао, не остане на истој основи, коју је он изабрао.

2) Способност развијања не стоји свагда у свези са способношћу сједињавања. Гете о себи вели: „Ја сам био способан развијати, разјаснити, но код мене није било способности сједињавања, групирања,

8) Нека се читалац не чуди, што ја у почетку нисам говорио о главном среству васпитања. Само је по себи појамно, да је васпитачу нужно, да сам добро оним влада, што хоће да саопштава васпитанику, а имено наравственим својствима, која треба васпитањем у душу дечију усадити, и која је он — васпитач — дужан волети, уважавати. Овде на. првом месту није знање него воља пл није реч, него живот и пример. Без тога не може бити правог васпитања.

| |

рад правог катихета. Ја у крајњој мери не знам ни једног, вели Диестервег, Ево шта сам хтео тиме рећи: праву развијајућу вештину предавања, виртуозност у њој достиже онај ко с љубављу и без икакве задње намере посвећује себе своме послу. То је, тако рећи,

пресађивање карактера душевним ром

и целим унутарњим животом у душуи живот Формирајућег се човека — то је акт стварања, савдавања.

У тој истини- лако је убедити се, погледавши на оне код којих способности са свим нема и тежње ка таквоме самопожртвовању; погледавши на оне, који живе само 81 себе, славољубиве, сујетне егоисте. Такви људи нису способни за духовно развиће. Учити т.ј. предавати, настављати, поучавати, читати лекције таки људи могу, но више ништа. По тој неспособности њиховој свагда је могуће сазнати какви су други по раду савршено противном томе.

Нека о овоме промисли онај, који жели имати више дубље појмове о личности учитеља и високој вештини предавања, које у исто време представља најбоље средство за самообразовање при образовању човека и предавача. Неопходно је да се најпре образује као ч0век, па онда предавач. Тако је и са сваким другим звањем. Човек — појам је општи, звање — посебни. Обично је у почетку општи, по том посебни, особени. Најпре је човек, по том предавач, правник, трговац, теолог и т. д. Најпре_ је хришћанин, а по том, ако је то не довољно — католик, лутеран и тд. Има дужности, које више помажу оп-

штем образовању него друге. Дужност

учитеља, васпитача стоји у том погледу на првом месту. То је и појамно. Учи-