Učitelj

115

живот. Али незасићене таком храном, оне можда још неко време живе, траже ма шта; но не налазећи себи задовољења, пропадају у бесплодном напрезвању, већим делом слабе, тубе енергију или остају непрестано у једном и истом стању. Ако ли се пак по некад и даље раввијају, то у свом развићу узимљу једнострани правац, који је условљен околним прилакама.

Да би што боље и што јасније доказали немогућност свесног духовног развића и стално изумирање његово при оскудици и једноликости спољних упечатака, и при осуству ма и најмањег узбуђења духовних сила наших — обратићемо се за часак на физиологију као науку, која се бави радњама појединих органа човечијег организма.

Ослањајући се на дата, која су доказана и потврђена многим физиолошким посматрањима, ми можемо слободно рећи, да се умна наша делателност усредсређује понајвише у мозгу, којој као спроводници служе мождани нерви. Та иста посматрања доказују и то, да се наш мозак мења у тежини, својству и и форми, која промена зависи од веће или мање умне делателности. Ако сад човек никако не чини упогребу од овог свог органа, или ако чини она је веома незнатна , дакле, нема хране за умну радњу, следсвено излази, да мозак и нерви остају у том случају у миру, не упражњавају се, а тиме опет слабе, губе осетљивост , енергију, примљивост, постају млитави, и мало по мало постају савршено неспособни за спровођење умне делателности онако исто, као што п мускули постају неспособни за покрет, кад њима не чинимо никакву употребу.

Из овога се јасно види, да ако упе-

чаци од околне природе буду непрестано једнолики, увек једни и исти, и ако се умне моћи човечије не покрећу, не упражњавају ма каквим друтим начином, то не само да ове моћи слабе, но заједно с њима малаксава и наш организам, постаје све више и више недсетљив, неспособан за отправљање умне делателности. Ја докле ли иде умни развитак човека, кад се таким спољним околностима придружи још и притисак од других људи“! Ако још други човек „има право“ да узима зараду истога, која је тешким радом, са знојем лица стечена, и ако тај „морални притисак“ траје не две и три године, него и целога века — може ли у том човеку бити ма и најмање свести о свом достојан-

· етву, појимању својих човечанских права,

и дужности! После овога зар немамо пуно основа, да тврдимо, да ће човек или неки део

· народа, који проводи цео свој живот у

сличним, тешким , неизбежним околно-

-стима, радити само зато и из цигле по-

буде, да не умре од глади и зиме! Он не зна ни за шта више друго да ради. И, на жалост, ово није само гола претпоставка, него сушта истина. Јер данас има људи, а и читавих општина, не само у још неразвијеним државама, но иу најцивилизованијим, чији круг умне делателности не иде даље од свога ја; појимање свога вишег наравственог значаја, својих права и дужности, у њиовом мозгу нема места. Ови људи са свим природним путем навикавају се у свом животу на то, да ако имају и најмање срестава за утољавање глади и склоништа од непогоде, они се задовољавају својом вудбом. Цело њиово тело, као и поједини састојци, навикнуто је ка ове4 :