Učitelj

и у Црној Гори. У том спису, који је пропраћен и еликама оморике и друга два оморици најсроднија четинара, изложене су разлике које постоје између оморике и другог дрвећа а осим тога наведено је оно што се могло за сад о оморици дознати а што неће да буде све, што наш народ 0 том дрвету зна. Вредно би било, да се још и ово дозна: како ниче оморика, како расте за млађе доба, како касније, колика може да нарасте, колико може да живи, од које употребе може да буде, да ли она СВуд то име носи и шта замишља народ 0- том имену. Ово би последње важио било дознати стога, што на нашем славенском Југу имају још три имена, који нас опомињу _ на оморику и то молика, мура и муника,

Молука је једна од најлепших четинаља што

у Евроџи расту, а нађена је најпре на Џе- |

ристеру у Македонији, касније у Црној Гори, где се тако и зове, а најзад у Бугарској, где ју народ око Рила, Мурам нази-

На силна питања, која ми стижу и из | бити уредник

Београда пи из унутрашњости: шта је са „ Српчетом“ 2 изјављујем ово:

Откако је г. Медецијан, нови издавач и власник „Српчета“, отпуштен из напредче штампарије, он је престао и да,издаје „Орпче,“ Све моје наваљивање да га продужи остало је безуспешно. Покушавао сам и да примим „Орцче“ на се, и мимо воље, само да не престаје лист барем до краја. године, ДОК се не одужимо претплатницима; па ни ту нисмо могли доћи до споразума. За Тим сам чекао док он своје приватне ствари уреди, будући у нади, даће га барем онда продужити. Но од свега тога од половине Децембра па до сада не би ништа, нити ми ишта даје наде, да, ће штогод бити, и да ће се „Српче“ наставити,

Осуђујући овакав поступак г. издавача, н жалећи јако што се ово десило под мо-

јим уредништвом, изјављујем : да престајем |

|

ујесен

вље. Муника — тако названа у Ужичкој

„ сродна је са дрнобором; има је у нас не-

што око Негвана, по више у Црној Гори на Јастребици, а од скора је нађена. у Босни, где је пространа „Прењ планнна“ муником обрасла. |

Да ди би се могло што више да дозна 0 горе побројаним особинама оморакено именима што опомињу на оморикур А ко би то могао боље дознати него наши учитељи, којих као оно марљивих мрава свуд има а и који су често у приликама да до ситница проуче природу и друго штоу окодини места, у које их је судба бацила. Тим пак могли би да користе и науци и себи: науци тим што би износили на јавност оно што би кад дознали, а. себи, што би у пријатном проучавању свога завичаја заборавили на осаму своју и на стегу свога племенитог али и доста мучног учитељског посла.

„Сричета“ и скидам сваку моралну одговорност са, себе а претилатнике и скупљаче упућујем на г. издавача, нека се с њиме кусурају како знаду.

У исто време јављам уредништвима појединих новина, која су била тако добра, те су нам свој лист слали у замецу, да ми престану слати више своје листове, благодарећи им топло на досадашњици.

Праштајући се овим с читалачком публиком „Сречетовом“ благодарим и њој веома, на досадањој пажњи и молим је, да ми опрости: прво, што ми ни једне године „Орпче“ вије било како сам желео да буде, и друго; што ове године, када сам мислио да ми буде најбоље, — оно умире и не одуживши се читаоцима,

У Београду 7 Фебруара 1887.

Уредник «Српчета» Ј. Миодраговић.

Пт а аи