Učitelj

иду брзо и глатко. С чисто Формалне стране овај је начин бољи од онога, којим се ми служимо, јер овако радећи, посао на скупштини доиста, иде брже и глађе; но с друге стране на овај начин скупштина губи свој прави карактер, која и јест за то, да се ту чују, исправе и сложе различита мишљења, не гледећи на то, што ће с Формалне стране изгубити нешто од своје глаткости. А после зашто правити од једнога посла два

Сутра дан, 26 Августа, пошто се по обичају ишло у цркву, искупили су се сви учитељи и гости у читаоничкој згради, коју су Сомборци нарочито за читаоницу сазидали, а дау исто време може послужити за забаве и друге јавне скупове. По тачном прорачуну било је, без нас, 156. које учитеља које учитељица и скупштину је отворио г. Ника Грујић, председник месног школског збора. У поздраву је напоменуо тежак положај у којем се налазе њихове школе и учитељи, и говорио о користи удружења.

„И доиста се њихова школа налази „у грозничавом стању“, како председник рече. Као што је познато тамошње се српске школе деле на вероисповедне и комуналне. Комуналне су школе државне, па се и учитељи рачунају као државни чиновници. У те школе долазе деца и других народности, и маџарски језик почиње од првог разреда. Вероисповедне су на против, чи-

сто српске, народне, и држава ни са-шко-

лом ни с учитељем нема никаква посла. сем нешто годишњег надзора; њих издржавају српске општине, које се у исто време брину и за све остале школске потребе. И у њих је сад уведен маџарски језик, али он че почиње учити од трећег разреда. Влади меџарској, наравно иде јако у рачун, да верозаконске школе претвори у комуналне, те да на тај начин од учитеља,

воји би и требао и могао да буде стуб за

чување народности српске, створи својега чиновника, којем ће она у свему такт давати. И она то врши полагано, с планом и сигурно. Комуналне су школе добро снабдевене свима школским потребама, и учитељима, осигурана зарада њихова, док

106

је “ верозаконским школама све то запуштено и учитељ приморан, да често по целу годину не добије своју плату и да у бесцење продаје платну признаницу чивута, рији маџарској. Прост народ, разуме се, не уме да погледа дубље у будућпост своју и да догледа куд га води то поступно напуштање својих права, већ се, ваљда и економски посрнуо, окреће око свога, гроша, а уз то, као даје почело нестајати и оних бораца, који би му и умели и хтели то објаснити. Старих „Попа Тихомиља“, као да нема више, јер се њихово свештенство окренуло на другу страну — за џепом својим. Данас сви па и најувиђенији учитељи због тога агитирају за комуналне школе, и онда је ли чудо, што је број верозаконских школа сведен на половину онога броја, који је некад постајао.

После поздрава председникова бирано је часништво, и прочитане честитке, међу којима је било пет из Орбије (две из Београда, једна из Ниша, једна из Ваљева и једна из Пирота) па се прешло на рад. Но пре тога десила се једна ситница, коју не можемо прећутати. Пошто је председник приказао нас госте из Србије, Големовић се јави да поздрави свупштину у име учитеља из Србије. Чим је то председник изговорио, комесар најодлучније забрани то рекавши, да право на говор имају само учитељи њихове државе, и то тек тада, пошто најпре кажу име и место учитељевања. Узалуд су и председник и скупштина објашњавали, да је то обичај који је свуда дозвољен, и да Големовићев говор неће утицати на рад, оходи СрбинМаџарон, лола маџарски пола српски, љутито је прекинуо свако обавештење.

Овај непријатан почетак учинио је на

"нас онакав утисак, као кад кога полију

хладном водом, и тада, можда први пут, јасно осетисмо, како је тежак положај Срба · у Угарској под лажном маџарском слободом. Утисак је био тежи ваљда и за то, што смо тако брво видели чистог Србина по крви, правог Маџарона по души.

По том серад отпочео. Спремљена, правила под насловом „Српока учитељска