Učitelj

101

им

нас поведе чак на страшни суд, напомињући да деца „нити би могла, нити смела понети своје учебнике пред највећега учитеља, који поучи свет без учебника и рече: „ко иде за мном, неће ходити по тами....“ „У осталом биће, да то тврђење да је цео свет поучен хришћанству „без учебника“ стоји у супротности са Фактима из Историје о распрострањењу хришћанства. Мало је било оних срећних, као Захеј, који су чули из уста бина Божијег његову блатотворну науку. А међу последницима и највећим поборницима у распростирању хришћанства видимо прво великога идолопоклоника свет. Апостола Павла, који је својим посланицама утврдио систем нове божанске науке. По том, шта би било од плодних проповеди, би ли се памтиде до сад, да није у руке верних дато писано јеванђеље Дакле опет књига, па књига. Нема штудије без књиге! А кад је хтео писац да се маша у свете речи Господове то би за његову тему боље било да је нама брижљивим приврженицима учебника цитирао ово: „Погледајте на тице небесне, нити сеју нити жању, ни сабирају у житнице па отац ваш небесни опет их храни. А нисте ли ви много претежнији од њих“ И за одело што се бринете % Погледајте љиљане у пољу како расту; не труде се, нити преду“ ....

— — — Још ми остају неки „вицеви“ мога г. писца. Он се жали на мене, што нисам одредио „кад морају деца учебник уза се носити,“ надовезујући уз то „и мало шале у ову 08биљну ствар.“ Ми смо на услузи и овде, држећи се његовог поретка мисли. Док су деца у школи — носиће учебнике Аок буду ишла у школу и то непрестано,

не крадом, да. „изненаде ревизора“ (како бива често сад!...). Од школе до рек-

рутне комисије, држаће своје драге школске пријатеље, своје учебнике, на чистој полици у кући, да се од времена, на време — кад забораве као и г. писац Болан Дојчина — опет с њима позабаве и одрже и ту залогу њиховог бављења у школи. Најпосле, кад пођу и „Богу на истину“, стоји им до воље , да или тестаментом или усмено нареде, да, им се њихове школске књижице мету у гроб, као знак њихове некадашње невиности и детињетва,... Велики Судија, који ће нам свима судити, неће их за то прекорети и онш ће сметњи са овим искрама људскога ума на земљи стати пред веаикога учитеља. Налази ли г. писац у овоме какво оскврњење #! Ја не бих рекао да га има.

Најпосле ред је и ја да се мало „нашалим.“ Ја нећу ићи на страшни суд. Имамо ми за наше људске доколице и ближих ствари. Кад је на име баш сад на ПЛ! Учитељској скупштини била дебата о учебницима, веће како сам слушао да је причао један ово: На једном вашару викао је један и нудио своје вино, јављајући да га сваки може у марами носити. Кад се један јави да у марами узме вина, наговести му честити винар, да „неће моћи без мало мешинице,...“

Тако је и са овим учебницима. Ко не би волео наставу без учебника“ Ко не би волео да се на њега може при менити реч о тицама небеским и о љиљанима у пољу... Ко не би водео да понесе — у марами вино!

Али, свак зна у исто време , да то а буде. Ми живимо, госпо-