Učitelj

са

149

иу,

називи и т. д. 8. онц наводи м докази који између себе стоје у свези и чине појмљиву целину на прилику; приче, басне, песме, пословице и т. д. Сви знамо, да је тешко научити и утубити оне прве одељене и засебне предмете, за то, што не стоје између себе у природној свези. И једино је средство за то, да се те тешкоће одклоне то, да се међу собом вештачки у свезу доведу, кад та свеза природно не постоји. То је ето суштина науке мнемонике, која, та средства показује, како то да се у мислима ти засебни, независни и одељени предмети доведу у свезу и целину, Само је неугодно то, што та вештачка средства, која мнемоника излаже, и њена за то премнога. упутства, у томе, сувише извештачена и многострука, да онај који хоће са њима да се користи, мора и сувише много времена на. то употребити па тек онда да упозна и усвоји та средства, те да се уме и може њима користити. А тиме баш самим та средства, и не олакшавају учење на памет, но га још више отежавају. Вештачка су средства за спајање одељених предмета, нужна но морају само лакша и простија, бити; пошто је каким било начином свједињене неке одељене појмове идиота у једно цело много лакше упамтити, као што то већ рекосмо; и никад их не треба учити разбацане и искомадане недавши ни облик целине и не свезавши их међу собом. Хронолошки бројеви могу се упамтити и лако и тешко, гледећи на то, како стоје, или не стоје међу собом у свеви, Тако ће на прилику ђак у витам разредима почетак прве Пуничке Војне брзо заборавити, но ако му се са почетком одмах представи и свршетав, нв само прве, но и све три Пуничке

војне, онда ће му на сигурно у памети остати. Исто је тако много лакше упамтити године неколико знатних догађаја, ма ког то столећа, него године једног догађаја. На прилику, ђакће боље запамтити годину Маратонске битке, ако се она упореди и доведе у свезу са годинама Саламинске битке. Задржати у памети седам свеских чуда није лако, али за олакшицу у томе, треба то довести у неки ред и свезати са местима а то ће од прилике бити тако: да су два од тих чуда била у Вавилону, два у Египту, а три у Малој Азији, па ће се тако лакше упамтити. Дакле, вао што се из свега овог види, учитељ не треба никад да тера ђаке да уче ма шта било одвојено и испрекидано, па ма како то важно било; но треба да их упути и научи како по неколико појединости да, споје у целину, или да ту појединост доведу у одношај са већ познатом им другом појединошћу и т, дД.

Но на који начин треба учити доведене појединости у целину о томе мнемоника у својим упутствима готово ништа не говори. Кад се зна, да су по неке басне, приповедке, песме и т. д. врло велике, и не могу се без поделе на неке одељке изучавати; јер оптеретити памет дечију сувише великом множином материјала несмемо; а врло велики задатак одједном и цео није ни користан; ако је на прилику сувише велика приповедка, и ђак је почне учити од почетка до краја, неће је моћи у памети утврдили, па ма је више пута понављао ; а опет не треба памети давати ни по све мало материјала. Дакле велика прича или ма шта било, мора се поделити на делове; а ти делови морају имати такав обим, да се њима чи-