Učitelj

Ра

стићи физички рад нервне снаге, а то значи: ми не можемо брже мислити него што се врши онај Физички процес у нервној снази. Но опет зато, ми ретко кад мислимо онако брзо као што се та нервна снага може ширити, а то долази отула што морамо да одржавамо у равнотежи противне мисли, или другим речима: противне нервне струје састану се и сударе се, те тако једна другој смету за неко време даљи ток. Они горњи опити показују нам, колико је најмање времена нужно, да би се могла извршити једна духовна одлука.

Једна друга врло важла тачка у погледу времена јесте оно време, које је нужно док се неко осећање или душевно узбуђење изазове. Сваки надражај мора неко извесно време упливисати да би се извесно осећање изазвало — да бисмо ми постали онда морамо мало да попричекамо пошто тај предмет први пут додирнемо непцима или језиком. И ово баш стоји у потпуној сагласности са нашим схваћањем и тумачењем саме суштине нервне снаге. Да би се извршиле оће молекиларне промене у нервним центрима, којима се осећања, стварају, потребно је неко извесно време. Сем тога, утисак или примета од некога предмета не престаје баш одмах у оном тре_нутку, кад ми тај предмет уклонимо, кад он, дакле, престане дејствовати на наша чула. Исто тако, ни онај молекиларни покрет, који је утиском од предмета изазван у центрима нерввим, не престаје баш у оном тренутку, кад нервни надражај престане. ·

Према, ономе, што знамо о молекиларним снагама, ми можемо на сигурно закључити, да се оним молекиларним променама у нервима и нервним центрима изазива нека промена материје, која у брзо извесну траницу достиже, и кад је то било, онда нерви постану неспособни да се и даље "мењају, докле год им се старо стање одмором и асимилапијом не обнови. Ово нам и само искуство са свим очито потврђује; јер ми видимо, да је свака чулна примета,

и свако осећање ишли душевно узбуђење.

најјаче у почетку, у оном моменту кад је произведено и створено, и да после, с временом бива све слабије, док на послетку већ толико не ослаби, да даље надражавање нема више баш никаквог уплива. Они случајеви, којима изгледа као да уплив надражај не постаје с временом слабији и као да сето у појединим приликама колеба, — сзе то само потврђује ово правило. Први услов за оштрије примећавање и опажање, јесте дужи одмор нерава — а то значи да нерви неко време не раде. За време тога одмора нерви добијају обидатим храњењем (из крви) необичио много нове снаге, и пошто за то време ништа не троше, скупе је у великој количини.

Шри употреби спољних средстава, да надражај, као што су топлота и храна, нервна осетљивост расте, као што је познато, са свим упоредо са надражајем до извеснога степена, али одатле онај надражај

већ мења свој уплив; јер сувише велика

топлота руши ткања, а прекомерном се храном спречује уредно варење, те тако се и нерви ослабљавају, а природно, и њихов рад. И ако нисмо у стању да математички тачно одредимо, опет ми знамо, да има извесан сензационални еквиваленат топлоте, хране, мишићног напрезања, звука, светлости; јер на сигурно знамо, да бива извесна промена у осетљивости равномерно јачање пријатности или непријатности, према томе, у колико се попење топлота; за 10, 20 или 80 степепи.

Тако исто има и за све односе извесан

сензационадни еквиваленат за алкохол, од мириса, од музике итд.

Ти односи (веза) између спољних уплива човечијих осећања дају нам једину прилику да можемо човечије интересе објек: тивно расматрати и оценивати. Јер ми не можемо да видимо осаћања других људи, него само закључујемо да слични упливи имају на све људе скоро једно исто дејство. Тако, ми можемо оценити срећу и задовољство неког повека према, бројној количини извесних предмета које он има, на пр. новаца, или по оскудици и немању других предмета, према разним упливима,

а А

ПА а аи