Učitelj

1

ластавица, скреће и ова ноћна вешто око џбунова, па се онда опет поврати својем омиљеном местанцу на грани. Тамо „одпреде“ опет по нешто. У почетку ноћи она прво недалеко облеће; што је дубље у ноћ, све журније она лови. Ми је видимо да се кроз најгушће грање вере, а нигде се не удари ; окреће десно и лево, а не чује се лупа крила и иначе какав глас. Сад је где у ваздуху, високо трепери на чудан начин, и на једном месту, па као стрела сукне право доле, да бубице хвата. Она прогута целу животињицу и живу, и ако се она вопрца и отима. У њеноме желуцу (бубцу) наскоро угине, а корице са крила, ноге, љуску са коже (оклоп) бубине, она идућег дана поврати као округласте лоптице. Великим ноћним лептирима откине крута крила њихова, јер за њих су јој њена уста ипак недовољно велика. А кад хвата ситне ин секте, онда су јој добродошле чупе које има поред свога мајушнога кљуна. Иначе овај јој кљун кад лови нема никаква посла, исто, као и њене сладачке, танке ножице.

Ми пре тога нисмо ни једном били на дану овде у њуми, а нисмо нигде наишли на ноћну ласту. И она је, као и многе ноћне животиње и својом 60јом заклоњена. Њено мекано перје, што је као и у совељаге, мрко је, а кад се изближе посмотри, има разнолике, а какве лепе шаре. Из далека пак слична је са свим мрком шумском земљишту или кори на дрвету, обраслој лишајима. Тица ова обдан мирно стоји где год међу камењем и у тамном опалом лишћу. Неки пут приљуби се она дуж какве гране у хладовиту лисну круну, и из можеш врло близу ње проћи а да

је не видиш. Она не мрдне, једва ако са очима трепне по који пут и тебе посматра. Угледаш ли је и пружиш руку да је ухватиш — хип! и она док је неколико пута манула крилима већ је у џбуну и тамо је се у лишће и око корења скрила, да је ти, ма колико да тражиш, не можеш наћи.

Своја јаја снесе ноћна ласта у каква удубљења на земљи у шуми, не правећи нарочито гнездо. Она су сива са спојевим тамним пегама и лежи на њима 18 дана. Тићи мали изгледају тако да их се човек поплаши. Дође ли им какво дете длизу, то га гледају својим великим црним очима некако дивље и непријатно, а цвркућући разјапе уста, кло да би хтели да уједу. Но дете не треба да их се плаши, јер они не могу ни да ујелу, ни да огребу, само — мрште.

него се

Наша утабана стаза води нас ка ма-_ настирској развалини, која је у дну шуме. По неки сујеверни човек бојао би се да иде с нама. Он би нам причао о аветима и духовима, којих тамо има.

У старија времена, у зла ратна времена, по гдекоји људи крили су се тамо, а по неки опет ноћу копао је и грабио блага и „сокровишта“, за која је мислио да су тамо скривена.

Али ми хоћемо да завиримо мало боље те аветиње и хоћемо да приберемо нека духовна блага — нова знања.

Још смо прилично подалако од оглашенога места и већ чујемо неки суморан глас отуд. Тужи и јечи, пренемаже се и запева, као да би неког човека на самртне муке метали. Ти се устежеш да идеш даље; тебе је језа% Верујем,

верујем, но буди без бриге, ништа ти

се зло неће десити. Совуљаге певају