Učitelj

316

надражај у толико ће се више ћелија у первном центру узбудити, те с тога ће у толико и спољни покрети бити већи. Простим надражајем, који ограничен на једну малу групу ћелија, изазива се неприметно

"осећање; јер ово је овде због слабог на-

дражаја, тек у зачетку своме. Али у оваким случајевима ми несмемо казати, да нема баш никакве свести или осећања; јер и једним најслабијим и најпростијим надражајем у нерву се изазове извесне промене, само што је та струја слаба, па се не може да распростре на многе ћелије, те с тога не може ни да се осети њен уплив; ту се управо осећање или свест тек зачне.

Али чим је надражај јачи, те се покрет њиме изазвани распростре кроз онај огромни сплет од ћелија у нервном центру на многе ћелије, онда се већ појављује свест или овећање, и што год се тај талас од надражаја даље шири, у толико бива,

и свест јача. Ми морамо сматрати као.

основно правило: да се почетком нервнога рада и осећање почиње. Јер ми не можемо никако одвојити нервни рад на двоје: један са осећањем, а други без осећања, него можемо само обелележити једну скалу поступности, онда нам увек остаје оно главно правило: да без нервног рада нема осећања. Но поред свега тога, опет можемо поделити нервну радњу на свесну и несвесну, и ова је разлика врло карактерна и важна за сам закон о ширењу нервног надражаја.

Рефлекене радње — дисање, покрет прева, итд. — врше се, као што је познато,

помоћу кичмене мождине и оног дела ње-~

ног, који се непосредно до самог мозга, налази, а без суделовања самога мозга. Нужни покрети за те радње увек су ограничене само на оно, што је нужно за тај рад, и не шири се ван те своје области и на друге ћелије. Таво покрети за дисање ограничена су само на грудне покрете, а они за потискивање каше у цревима само на црева. Уз те радње не иде никакво осећање. Тако ми видимо, да ч0век и при спавању, ако му се додирне

рука, савије прсти иди тргне руку себи. Ово се зове рефлекс; а он се врше кроз ниже центре без ширења на страну и без додира са ћелијама своје околине, и управљен је само на једну ограничену групу мишића. А ова ограниченост рефлексне радње долази, као што смо видели отуда, што је сама јачина надражаја мала; јер кад је надражај јачи, онда ће и покрети већи, као што је у оним случајевима кад се рука додирне и уштине. Сви путови, који воде мозгу, стоје отворени; али слаб надражај опет за то не може допрети до мозга. С тога слаб надражај не може да изазове свест ни осећање, и за то је: у колико слабији надражај, у толико је и свест слабија и обратно. На основу тога ми можемо и по спољним покретима, који су резултат самог надражаја, да оценимо да ли је надражај ограниченије или опширнији; јер ограниченост извршене реакције доказ нам је, да је и надражај био ограничен само на извзсан обим, а тако усамљени (изолирани) покрети тешко да могу изазвати какво осећање, ако у опште у оваким случајевима може бити осећања.

Сад сравнимо с тиме други један случај; узмимо да је место лаганог додира руке, на оном истом месту на њој произведен какав јак надражај, на пр. да је онде рањена рука, и та рана задаје велике 60лове. И шта ће сад овде бити. И овде ће се, истина, извршити један рефлекс, али ово је само један део од свију последица. Ови делови тела долазе у покрет, на лицу се такође тај, покрет очитује у познатим изразима, долази јаук или вриска, и цело је тело потресено. Али са самим мишићним покретима није сав уплив надражаја измирен. И лице поцрвени, а то је доказ да је и циркулалација поремећања ; дисање се убрза или спорије постане: за неко време не може да се једе, а то је знак да се сокови за сваривање не луче уредно у желудцу — лучење је сокова поремећено ; Функције нашега целог тела не врше се уредио, и на послетку, код жена при таком једним надражају, изгледа као да се и само млеко у дојкама поквари. Ко-